Црни кос је слетео на крст, сутон се полако гаси,
нестаје и последње дана златнога прамење,
на покривци од белих рада сиви хум што краси
заспале пчеле... Ћути у врес зарасло спомење.
-Устани - црни кос цвркуће - уснио је луг,
отвори ову хумку травом и цвећем покриту,
сунце је одавно одвукло кући свој златни плуг,
хајдемо као некада боси да прођемо пољима...
Погледај црвени су макови процвали у житу,
вреже купина и плави различци по складовима...
У ливадама младих птића пуна су гнезда шева,
ослушни у буковој шуми како умилно славуј пева...
Погледај месец се спустио у пшеницу и она пламти,
вратила се и рода што си је пролетос од ласице спасила,
на крову лугареве колибе са другом она се скрасила,
понекад одем тамо, причамо и она те памти...
Кос дозива, ветар под стрехом цркве заноћио
са голубовима, слуша и тугованки његовој чуди се,
кишица сипи, птица не хаје, на крсту стоји и цвркуће:
- Устани драга Ксенија, доста си спавала, пробуди се...
Грана прастарог јоргована га од кише заклања,
пред поноћ ће се у крошњи жалосне врбе сакрити,
да међу уснулим пауновима и он мало одсања,
заједно са њима да дочека новога јутра свануће...
Оливера Синђелић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.