МАКОВИ У ЖИТУ
Макови ћуте у житу, зрикавац зриче.
Низ склад полако корача диван бели хермелин
прекрасан, отмен, грацилан као из старе приче
какав охоли, млади, лепи, горди властелин.
Небо тамни и гори сунчев румени цвет,
са звезда полако капље тама да покрије свет.
Мирише сено. Откоси сви су зденути у високи пласт.
Шепури се млади алат риђушке Секе син
док путем вуче кола, први пут он има ту част,
пажљиво коњић ступа по прашњавој старој цести
и гледа добро где ће ногицом својом стати,
гледају га златице куне скривене у густој чести,
у житу шева пева, ћук је из гаја прати.
Диван је млади алат, прави лепотан.
На небу се буде звезде, полако се гаси дан.
Трепере паукове меже у крошњама старих липа
док по њима модро небо месечину сипа ли сипа...
И врх старог ариша већ ко црквен звоник светли,
пулин се скупио на прагу, одавно су поспали петли.
Скупљају се беле сове на нaшој кровној греди,
са капије стари мачак на пут упорно гледи.
Показује сат са звоника већ поноћног сата пола,
глас ћука певача разлеже се у ноћи
и месечина врхове шуме златном светлошћу жари.
Одавно, сви су се вратили из поља,
само мог оца нема да провезе своја кола.
Ја знам да он неће доћи,
али чекамо кaо некад, ја и мој мачак стари
чекамо као некад, срце за време не мари...
Оливера Огњеновић Синђелић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах