Кажи нама, пишче драги,
Чији ли је осмех благи;
Ко је жена у капуту,
Увек сама, на том путу?
Коса јој је дуга, седа,
У даљину увек гледа;
И промрзле руке беле,
Босоноге стопе целе.
Збориште добро, дете драго,
Та жена је руско благо;
А и нама свима спас;
Јер се моли за све нас.
Живела у руском граду,
Не изгуби она наду;
Кад без мужа остаде,
Јуродивом тад постаде.
И његово име узе,
Поста мушко, тад без сузе;
И све то у име Бога,
Без икога игде свога.
Многа чуда учинише,
И многи је не разумеше;
И причаху да је луда,
Виђаше је они свуда.
Кад подаде жени сина,
Уз благослов, са висине;
Удовици даде мужа,
Добра душа помоћ пружа.
Сиротици кућу спаси,
И копејком пожар гаси;
А и цркву сазда она,
И сад звоне њена звона.
Носила је цигле ноћу,
Без обзира на хладноћу;
А и данас то је место,
Посећено врло често.
И уз веру, ко год дође,
Свака мука њега прође;
И слави се усред зиме,
Ксенија је њено име.
Из књиге "Божија башта"
Текст и илустрација: Снежана Миљковић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.