Слатко је ћутати.
Чини ми се да сам њива што под снегом снива,
да сам у земљи скривено зрно жита.
Не тиче ме се шта се у свету збива,
ни ко за чим у животу хита.
Не знам пролазе ли векови или минути.
Нити ми се шта пита, нити саопштава.
Добро ми је као стени што у мраку ћути,
као коме ко под травом спава.
Сада ми сасвим друкчије изгледа
све што је међу људима било,
и нечије речи и нечија рука бледа,
и сто за којим се смејало и пило.
Самилосно сад гледам, као из раја,
кроз ћелијска мутна стакла,
људске жудње и грехе без краја
и све чега сам се некад срцем такла.
И ништа више немам да кажем коме,
и што бих чути могла, за мене није.
Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,
да сам њива изнад које ветар вије.
Десанка Максимовић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах