Горка песма - Мирослав Антић

Горка песма

1.

Мој тата и моја мама
никада нису имали
седам, десет, једанаест,
или тринаест година.

Они су одмах рођени
намрштени и нервозни,
са безброј отужних свађа
и ситних пребацивања.

Они су, чим су проходали,
почели да се саплићу.
И чим су прогледали,
одмах су били кратковиди.

Зато посматрају живот
очима рођака, суседа,
очима дневних листова,
очима вести на радију,
очима туђих навика
и туђих обичаја.

Очима туђе памети.

2.

И чим су проговорили,
прогунђали су и, потајно,
почели међу бебама
да оговарају живот.

И сад га оговарају.

Знају све правде и неправде
и вечито истерују
некакве своје истине
у задиханој жељи
да објасне, да поправе,
да спасу овај свет.

А невоља је у томе
што свет уопште и не зна
да они у њему постоје.

3.

Мој тата и моја мама,
једноставно, не умеју
ниједну ствар да схвате
неозбиљно и луцкасто
као паткасто гегање
месеца изнад кровова,
као скакутање дрвећа
на једној нози дуж друмова
и намигивање светиљки
и реклама кроз ноћ.

Па су им зато и побегле
најлепше детиње године
као сребрне рибе
из спорих, неспретних руку.

4.

Њима је чворноват и дрвен
сваки тренутак живота.

И незгоде и љубав.

И црна кафа и плетиво.

И они све ређи изласци
у позориште и биоскоп.

И свакодневне јурњаве
на тамо неки посао.

Слушам из друге собе.

Па они чак не умеју
природно ни да се свађају,
него се стално понављају
као да су пре тога
напамет увежбавали
један те исти бес.

И бојим се, на крају,
кад буду умирали,
вештачки ће и вриштати,
као да су пре тога
дуго намештали уста
и увежбавали страх.

5.

Мој тата и моја мама
никада нису били
безбрижна, буцмаста деца.

И мени их је понекад
тако искрено жао
што никад неће схватити
да једна нађена крпица
може у нашим главама
да личи на балску хаљину.

Да једна стара столица
на којој се климатамо,
може дивно да замени
све авионе и бродове.

Да шака песка, кад хоћеш,
вреди више од пустиње.

И мало воде на длану
више од океана.

6.

А непрекидно понављају,
стално ми исто уливају
у ову тршаву главу
и терају ме да верујем:
једно је бити створен,
а друго – бити остварен.

Постоје родитељи
који од деце захтевају
да их у свему наследе
и једном, кад одрасту,
да сасвим на њих личе.

Ја хоћу да личим на себе.

Ако ми се то нуди:
да будем као они,
никад се нећу остварити.

Остаћу стално започет.

Мирослав Антић