О Господе! Како су савршена
дела Твоја – мислио је болесник –
кревети, и људи, и зидови,
ноћ смрти и град ноћни.
Примио сам успављујућу дозу
и плачем, марамицу стално потежући,
о Боже! Немир и сузе
не дају ми да Те видим.
Сладосно ми је при светлу слабашном
што једва на кревет пада,
да себе и судбу своју
као дар Твој бесцени спознам…
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах