"И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога који ме
посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући. А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио? Једни говораху да је он, а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Гдје је он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима. А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим. Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како може човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор мећу њима. Опет рекоше слијепцу: Шта ти велиш за онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао, И запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види? А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте. Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп, и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан. А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље. Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем?А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се" (Јн 9, 1-41).
Традиционално, на недјељној литургији шесте недеље по Васкрсу чита се готово цијела девета глава Јеванђеља по Јовану. У овој глави описана је прича о човјеку слијепом од рођења, којег ће Спаситељ излијечити, а такође описује и даље повезане догађаје. "И пролазећи видје човјека слијепа од рођења"(Јн 9,1).
Христов одговор „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему" је, можда, одговор свима који вјерују да су дјеца директно одговорна за злочине својих предака. Генерално, ако пажљиво читамо Свето писмо, не можемо да не примијетимо да је цијела осамнаеста глава књиге пророка Језекиља посвећена критици таквог мишљења. Неко се може позвати на Књигу Изласка: "Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене" (2 Мојс 20, 5). - али овдје вам треба да буду опрезнији, јер ће казна обузети оне потомке који ће мрзети Бога, тј. они ће сами наставити злобу својих родитеља. Постоји много више опција за развијање ове теме, али вратимо се тумачењу јеванђеоског текста. Ако се окренемо егзегези св. Кирила Александријског, тада ћемо видјети да, анализирајући горње Христове ријечи, он, чак и у опширном наслову, пише: „Бог никоме не усмерава гријехе отаца, кажњавајући оне који нису сагријешили, већ праведан врши пресуду над свима “. Слиједи прилично дуга расправа, гдје се пуно простора посвећује критици неправде оних који вјерују да су дјеца директно одговорна за гријехе својих родитеља. Јасно указује на то да родитељи могу да дају лош примјер и да ће дјеца, упијајући га, и даље чинити исте гријехе, али то ће бити посебно њихови, а не туђи гријехови. Поред тога, Св. Кирило, такође, јасно ставља до знања да се погрешним разумијевањем теме која је додирнута, задире и у правду и у милост Божију.
"Мени ваља чинити дјела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету." (Јн 9,4) Овдје се каже да Христос и Његови ученици треба да чине Очева дјела. Кроз ове ријечи Спаситељ нас, свакога од нас, позива да будемо активни учесници у добрим дјелима, на којима се заснивају сви лични односи између човјека и Бога. Даље, видимо слике дана и ноћи. Дању је човјек слободан, ноћу је везан; дан је живот, ноћ је смрт. Христос је користио опозиције које су у то вријеме биле прилично раширене. Оно што је овде важно за нас је показатељ пролазности нашег живота, у којем треба имати времена да радимо за сопствено спасење. Ова, тако очигледна и разумљива идеја, тако често измиче нашој пажњи.
А Господ проговори, пљуну на земљу и помаза му очи и посла га у Силоамску бању. Из Јеванђеља сазнајемо да је, Господ слијепог од рођења, исцијелио у суботу: "А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи". Субота је код Јевреја била дан религиозног поштовања и уздржања од посла. Јевреји су поштовали то правило од петка увече до суботе увече. "Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како може човјек грешан таква знамења чинити? И наста раздор међу њима".
Овај начин исцјељења подсјећа на начин на који је Бог створио човјека, створивши га од прашине. Сада Христос, слијепом од рођења отвара очи поново од прашине. Истинити Бог! Испитује вјеру слијепца и шаље га у бању Силоам. Поштује слободу човјека и захтијева његово добровољно и слободно учешће у чуду. Али слијепац с вјером слуша заповијест Божију, иде и пере се и враћа се гледајући.
Међутим, живот излијеченог слијепца није постао лакши. Постаје мета опакости и мржње фарисеја, оних људи који су ревносно вјеровали у Бога и држали се закона. Исцијелити не само слијепог, већ онога који никада у животу није видио тј. који је рођен слијеп - Јевреји никада нису чули за такво чудо. Испитују слијепца, мислећи да их лаже и умјесто да повјерују, видећи чудо живо пред собом, затварају очи своје. Њихов религиозни фанатизам не само да затвара њихове очи већ их на крају уклања и од Бога. Бивши слијепац је пред њима тврдио да човјек који га је излијечио може бити само пророк и послат од Бога. Тада су позвали његове родитеље.
Родитељи слијепог су се плашили да признају чудо које се догодило њиховом дјетету које се родило слијепо, како не би постали изопштениц: "Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе. Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа".
Човјек рођен слијеп је невјероватан примјер за многе генерације хришћана. Божја дјела су се заиста појавила. А највећа вриједност од њих није исцјељење, већ даљи поступци ове особе. Већ је вјеровао и не боји се ничега. Чини се да се мала и несрећна особа смјело супротставља ауторитетима времена - фарисејима и књижевницима. Свађа се с њима, учи их и штити свог Доброчинитеља.
Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јн 9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: „Шта ти кажеш о ономе који ти је дао вид?“ „Пророк је,- одговорио је он,- тј. посланик Божији, испуњен чудотворном силом“. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xoћe да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: Подај славу Богу. Ми знамо да је онај човек грешан. Али, простота вере не уме да повеже грешност и чудотворство, те отворено изражава: Је ли грешан не знам; једно знам, да ја бејах слеп а сада видим. Шта је могуће peћи против такве речи? Међутим, логика неверника је упорна и при свој очевидности се не стиди да тврди да не зна одакле је Онај који је отворио очи слепоме. У томе и јесте чудо, говори им здрава логика вере, што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је века није се чуло да ико отвори очи рођеноме слепцу. Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Рекло би се, после овога ништа друго није остајало него да се преклони глава под силом исправног закључка. Међутим, књишка ученост не може да трпи здраву логику вере, и зато га истераше… Па, пођи онда да доказујеш истину вере онима код којих се ум искварио од упорности неверја. Неверници свих времена су људи истог кроја.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.