Митрополит Јеротеј (Влахос)
У православном предању прави се разлика између ума (νοῦς) и разума (λόγος).¹ Једно је ум, а друго разум. О овој разлици говорио сам у многим својим књигама. Као што се види из светоотачког предања у целини, ум је прозор душе кроз који човек види Бога. Ум је орган посредством којег човек види нетварно, док је разум средиште тварног знања, јер он истражује све што је створено.
Да би одредили шта је ум у прецизнијем смислу, неки од Отаца га повезују са пажњом, тврдећи да је ум најистанчанији облик пажње. Тамо где се налази човекова пажња, тамо је и његов ум. Ако је пажња окренута тварним стварима и њима поробљена, то значи да ум живи у противприродном (παρά φύσιν) стању. Ако је пажња везана за разум, а човек непрестано размишља, то значи да ум није у свом природном кретању, већ је помрачен. Ако је пажња у срцу, док је истовремено предмет разума створени свет који нас окружује, то показује да се ум креће у складу са својом природом, односно да ум живи у свом природном стању.
Пошто ова анализа може бити нејасна и апстрактна онима који немају искуства, приступићу ширем разматрању ове теме посредством аскетског искуства наших светитеља.
На почетку треба нагласити схватање тога шта је заправо ум, као и свест да је разликовање ума и разума услов духовног искуства. То може разумети само онај који има искуство. Само човек који је очистио своје срце од помисли и чије срце већ нормално функционише може разумети шта је заправо ум.
Они који немају искуства, чак и ако читају многе анализе и разноврсне практичне савете, неће моћи да разумеју ништа. У вези са овим питањем исто важи и за телесно око. Колико год описа о бојама и њиховим разликама чуо од оних који виде, слеп човек не би могао да разуме многе ствари. Тако ни онај чији је ум помрачен не би могао да разуме постојање ума, вредност и познање које би посредством њега стекао, па чак ни разлику између ума и разума.
Оно што знамо о телесним чулима још више важи за духовна осећања, а природно и за човеков ум. Зато разумевање ове теме претпоставља духовно, лично и унутрашње искуство. Другим речима, свака анализа личила би на покушај неког доброг уметника да опише чудесну хармонију неког великог музичког дела човеку који нема слуха. Такав опис и анализа били би немогући.
Ипак, прихватићу се једне мале анализе, иако знам да сам лично слеп и глув за ова духовна питања која представљају суштину и основу Православног Предања.
Када човек почиње да живи духовним животом, он се у највећој могућој мери придржава Христових заповести, живећи у покајању. На почетку овог новог пута човека обузима блажена жалост и покајање због његовог ранијег грешног живота. Започињући овај прелаз, хришћанин заиста доживљава прва Христова блаженства — духовно сиромаштво и блажену духовну жалост.
Самоукоревање и жалост изражавају се и кроз молитву. Другим речима, када човек спозна своју духовну болест, он плаче и тугује, истовремено молећи Лекара душа, Богочовека Христа, да га исцели. Тако се у атмосфери дубоког покајања и жалости човек моли Богу, изговарајући различите молитве као што су: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешнога“, „просветли моју таму“, „исцели душу моју, јер сагреших Теби“ и тако даље.
Ова повезаност смирења, жалости и молитве може започети и на други начин. На почетку се хришћанин упражњава у разумној молитви, у понављању молитве „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“ својим устима и разумом. То јест, он се упражњава у такозваном методичком начину молитве.
После дугог напора усредсређивања ума на речи молитве и одбацивања других мисли, током вишечасовног понављања молитве рађа се осећање ништавности, покајања и плача. Тако се у овом случају са молитвом повезују духовно сиромаштво и блажена жалост.
После велике борбе и дуготрајне молитве, која је повезана са покајањем и смирењем, у тренутку када човек то не очекује, ум спушта молитву у срце и тада се он заправо одваја од разума, јер ум почиње да изговара молитву коју је до тог тренутка изговарао разум.
Човек то осећа као неку слатку бол у телесном органу срца. Као када нас боли неки телесни орган па се ум и пажња усредсреде на то место, исто се дешава и у овом случају, с том разликом што је ова бол слатка, што поседује извесну топлину и повезује се са срчаним осећањима љубави и ероса.
Управо нам то даје знак за разликовање ума од разума. Када се ум одвоји од разума, човек осећа ову слатку и топлу срчану бол, док је истовремено предмет разума свет који га окружује.
У светоотачким текстовима и живом Предању, које се и данас практикује, каже се да човек поседује два сазнајна средишта: једно је разум, а друго ум. Такође се каже да у природном човеку, у обоженом човеку, то јест у човеку Божије благодати, могу истовремено да функционишу оба средишта, као и две делатности, односно енергије душе.
Тако је могуће да се човек, док једе и ради, истовремено и умом моли. То је разумљиво на основу онога што је претходно речено. Човек може да ради, да једе, да учествује у неком разговору или да спава, а да истовремено осећа извесну слатку бол у телесном органу срца.
Ова бол је повезана са силаском ума у срце, јер је ум привучен у тај простор. Штавише, ум није само привучен, већ силази у дубину. Тада човек осећа телесни орган срца као неки дубоки извор без краја.
Делатност разума и бол срца показују разлику између разума и ума. А то се, као што је већ речено, дешава истовремено и паралелно. То човека испуњава радошћу и ликовањем.
Зато кажемо да долазак ума у срце, односно умна молитва и просветљење ума, не настају уклањањем сазнајних функција, нити се дешавају посредством неког интелектуалног изласка или екстазе.
Напротив, приликом силаска ума у срце човек има потпуну свест о свету који га окружује, о разлозима и делатностима, док истовремено осећа ову срчану бол у горњем делу телесног срца, која се јасно разликује од бола насталог услед болести.
У тренуцима израженог дејства ова бол се усклађује и сједињује са неком молитвом која или у том тренутку долази као Божије откривење, или представља човекову потребу, или је једноставно молитва коју је човек имао у свом разуму и сада је преноси у срце.
Тако у том тренутку он чује молитву како се изговара у његовом срцу, док су све мислене силе и умна осећања усредсређени тамо као у једном чулу.
Као пример могу навести дисање повезано са телесним органом срца. Када дубоко удахнемо и задржимо ваздух, тада имамо осећај као да нас срце боли, као да се тамо усредсређује пажња. Зато и спортисти теже оваквој сабраности, јер схватају да она има велики значај за мир, снагу и одлучност.
Међутим, ова усредсређеност у срцу остварује се кроз молитву и силазак ума ка срцу посредством Божије благодати, при чему ова преслатка бол делује без грчења, без насиља над срцем, већ са великом лакоћом и слободом, без икаквог додатног напора човека.
Другим речима — веома мирно, без дубоких удисаја, иако човек нормално удише и издише, осећа ову слатку бол без притиска. Понављам, ово нема везе са удисањем и издисањем.
У почетку се ова преслатка бол доживљава у телесном органу срца, али касније прелази у нешто друго и дубље. Ова бол је психосоматска. И као што сам већ рекао, она је повезана са покајањем, жалошћу и молитвом Богу, док разум живи у свом сопственом свету.
У то време телесни орган срца није изложен било каквом притиску или насиљу. Тада човек стиче такву осетљивост да разуме када ум улази у срце, а када излази. То постаје осетно захваљујући присуству ове слатке боли, која има такву дубину као да нема дна.
Тек тада човек разуме разлику између ума и разума.
Један Светогорац ми је говорио да је разлика која постоји између вина и чистог алкохола слична разлици између разума и ума. Ум је веома истанчан, чист и снажан. Разум је грубљи. Разлика је аналогна и квалитативна.
Овоме не можемо много тога додати. Реч је о духовном искуству, о искуству умног делања, о духовној осетљивости која се не стиче аналитичким истраживањима, нити научним филолошким проучавањем светоотачких текстова, већ унутрашњом духовном борбом кроз дејство Божије благодати.
Из књиге „Духовни оријентири за савремено друштво“ митрополита Јеротеја (Влахоса), „Омофор“, 2017.
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.