Један од најпознатијих савремених подвижника, митрополит Антоније Сурошки (Блум), више пута је говорио да је до вјере дошао захваљујући Јеванђељу по Марку. Управо њега је почео да чита са четрнаест година.
Одлучио сам да га прочитам, да видим да ли је слика правог Христа онаква каква нам је представљена“, испричао је митрополит Антоније. „Нејасно сам се сјећао да постоји више од једног Јеванђеља и схватио сам да једно од њих мора бити краће од осталих. Почео сам да бројим странице и видео да је најкраће Јеванђеље по Марку. И ту ме је, ако се тако може рећи, Бог ухватио, јер је то Јеванђеље било написано управо за такве као што сам био ја. Било је упућено људима ван јудејске традиције, паганском окружењу. Говори директно, јасно и без сувишних ријечи.“
Јеванђеље по Марку има свега 16 глава и заиста се може прочитати за отприлике сат и по времена. При томе је митрополит Антоније говорио да је осјетио живо присуство Христа већ „између прве и треће главе“. У чему је снага овог текста?
Најраније Јеванђеље
Иако се у канону прво налази Јеванђеље по Матеју, већина савремених истраживача слаже се да је Јеванђеље по Марку настало прије осталих синоптичких Јеванђеља. Према древном црквеном предању, Марко је био сапутник апостола Петра и записао је његову проповијед о Христовом земаљском животу. Климент Александријски наводи да су Марка на то подстакли хришћани у Риму, желећи да сачувају усмено свједочанство апостола.
Карактеристична особина текста јесте наглашена улога апостола Петра. Он се помиње у кључним тренуцима: приликом позивања ученика (Мк 1,16–18), у исповиједању Христа (Мк 8,29), као и на крају — као онај који има посебно мјесто међу апостолима (Мк 16,7). Истовремено, јеванђелист не ублажава епизоду Петровог одрицања, што приповиједању даје посебну увјерљивост.
Апокалиптичка напетост
Једна од важних особина Јеванђеља јесте осјећај да се крај времена убрзано приближава. Ријеч „одмах“ (грч. εὐθύς) појављује се необично често — око четрдесет пута. Приповиједање тече брзо, готово без пауза. Већ на почетку одјекују ријечи: „Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије; покајте се и вјерујте у јеванђеље“ (Мк 1,15).
У библистици постоји појам „Мале Апокалипсе“ — тако се називају Христове бесједе о крају времена у синоптичким Јеванђељима (Мт 24; Мк 13; Лк 21, 5–36). Код Марка је то 13. глава. У њој се говори о ратовима, страдањима, гоњењима и доласку Сина Човјечијег. Истраживачи истичу да ова глава вјероватно обједињује изреке изговорене у различито вријеме. На то указује поређење са текстовима код Матеја и Луке, гдје су сличне ријечи смјештене у другачији контекст.
По жанру, ово је пророчка бесједа са израженим апокалиптичким мотивима. Њоме Исус завршава поучавање ученика и своје земаљско служење, па је сасвим природно што се њен садржај односи на крај Јерусалима и крај свијета. Ипак, за разлику од многих јудејских апокалипси тог времена, Христос не позива на израчунавање рокова. Напротив, Он наглашава изненадност Свога доласка и позива на сталну унутрашњу будност.
Јеванђеље за пагански свијет
Јеванђеље по Марку најкраће је међу четири Јеванђеља. Његова сажетост није случајна. Највјероватније је било упућено хришћанима из незнабожачке средине, вјероватно у Риму или ширем римском окружењу. То се види по неколико знакова: јеванђелист објашњава јудејске обичаје (на примјер Мк 7, 3–4), преводи арамејске изразе и користи латинизме. Приповиједање је усмјерено не толико на Христове бесједе колико на Његова дјела, прије свега на чуда. Јеванђеоске слике код Марка су живописне, а сцене динамичне. Кроз њих јеванђелист истиче значај вјере и позива на духовну будност.
Необична композиција
Јеванђелист често користи поступак који се у научној литератури назива интеркалација или „сендвич“. Једна прича бива прекинута другом, а затим се првобитно приповиједање наставља и завршава. Класичан примјер је 5. глава. Причу о старјешини синагоге Јаиру, који моли да му Христос исцијели кћерку (Мк 5, 21–24), прекида прича о жени која је боловала од течења крви (Мк 5, 25–34). Након тога, приповиједање се враћа Јаиру и завршава васкрсењем дјевојчице (Мк 5,35–43).
Други примјер налази се у 11. глави: проклетство смокве (Мк 11,12–14), након чега слиједи сцена о изгоњењу оних који продаваху и куповаху у храму (Мк 11, 15–19). Описавши Христово дјеловање у храму, аутор се враћа причи о смокви и доноси Христову поуку о вјери (Мк 11,20–26). Такве структуре стварају смисаоне везе између различитих догађаја и продубљују главну тему.
Отворен завршетак
Посебну пажњу заслужује завршетак Јеванђеља. У најстаријим рукописима текст се прекида ријечима: жене су нашле празан гроб: „И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 16, 8). Касније су се у рукописној традицији појавили различити наставци. Зато питање првобитног завршетка остаје отворено. Могуће је да је крај изгубљен. Али постоји и друго објашњење: Марко је свјесно оставио приповиједање недовршеним.
Њемачки библиста Тобијас Никлас повезује то са темом страха пред сусретом човјека са Богом, која прожима читаво Јеванђеље. Страх прати готово сваки сусрет са Божанским: људи се плаше чуда, ученици осјећају немир на путу ка Јерусалиму, а и Сам Христос проживљава дубину људског страдања пред смрт.
У том свјетлу, отворени завршетак звучи као позив да се пут настави. Причa није затворена — она се наставља у животу читаоца. Одговор на страх Господ даје кроз Анђела који се јавио мироносицама код празног гроба Спаситеља: „Не плашите се… идите… тамо ћете Га видјети“ (уп. Мк 16, 6–7).
Одлучио сам да га прочитам, да видим да ли је слика правог Христа онаква каква нам је представљена“, испричао је митрополит Антоније. „Нејасно сам се сјећао да постоји више од једног Јеванђеља и схватио сам да једно од њих мора бити краће од осталих. Почео сам да бројим странице и видео да је најкраће Јеванђеље по Марку. И ту ме је, ако се тако може рећи, Бог ухватио, јер је то Јеванђеље било написано управо за такве као што сам био ја. Било је упућено људима ван јудејске традиције, паганском окружењу. Говори директно, јасно и без сувишних ријечи.“
Јеванђеље по Марку има свега 16 глава и заиста се може прочитати за отприлике сат и по времена. При томе је митрополит Антоније говорио да је осјетио живо присуство Христа већ „између прве и треће главе“. У чему је снага овог текста?
Најраније Јеванђеље
Иако се у канону прво налази Јеванђеље по Матеју, већина савремених истраживача слаже се да је Јеванђеље по Марку настало прије осталих синоптичких Јеванђеља. Према древном црквеном предању, Марко је био сапутник апостола Петра и записао је његову проповијед о Христовом земаљском животу. Климент Александријски наводи да су Марка на то подстакли хришћани у Риму, желећи да сачувају усмено свједочанство апостола.
Карактеристична особина текста јесте наглашена улога апостола Петра. Он се помиње у кључним тренуцима: приликом позивања ученика (Мк 1,16–18), у исповиједању Христа (Мк 8,29), као и на крају — као онај који има посебно мјесто међу апостолима (Мк 16,7). Истовремено, јеванђелист не ублажава епизоду Петровог одрицања, што приповиједању даје посебну увјерљивост.
Апокалиптичка напетост
Једна од важних особина Јеванђеља јесте осјећај да се крај времена убрзано приближава. Ријеч „одмах“ (грч. εὐθύς) појављује се необично често — око четрдесет пута. Приповиједање тече брзо, готово без пауза. Већ на почетку одјекују ријечи: „Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије; покајте се и вјерујте у јеванђеље“ (Мк 1,15).
У библистици постоји појам „Мале Апокалипсе“ — тако се називају Христове бесједе о крају времена у синоптичким Јеванђељима (Мт 24; Мк 13; Лк 21, 5–36). Код Марка је то 13. глава. У њој се говори о ратовима, страдањима, гоњењима и доласку Сина Човјечијег. Истраживачи истичу да ова глава вјероватно обједињује изреке изговорене у различито вријеме. На то указује поређење са текстовима код Матеја и Луке, гдје су сличне ријечи смјештене у другачији контекст.
По жанру, ово је пророчка бесједа са израженим апокалиптичким мотивима. Њоме Исус завршава поучавање ученика и своје земаљско служење, па је сасвим природно што се њен садржај односи на крај Јерусалима и крај свијета. Ипак, за разлику од многих јудејских апокалипси тог времена, Христос не позива на израчунавање рокова. Напротив, Он наглашава изненадност Свога доласка и позива на сталну унутрашњу будност.
Јеванђеље за пагански свијет
Јеванђеље по Марку најкраће је међу четири Јеванђеља. Његова сажетост није случајна. Највјероватније је било упућено хришћанима из незнабожачке средине, вјероватно у Риму или ширем римском окружењу. То се види по неколико знакова: јеванђелист објашњава јудејске обичаје (на примјер Мк 7, 3–4), преводи арамејске изразе и користи латинизме. Приповиједање је усмјерено не толико на Христове бесједе колико на Његова дјела, прије свега на чуда. Јеванђеоске слике код Марка су живописне, а сцене динамичне. Кроз њих јеванђелист истиче значај вјере и позива на духовну будност.
Необична композиција
Јеванђелист често користи поступак који се у научној литератури назива интеркалација или „сендвич“. Једна прича бива прекинута другом, а затим се првобитно приповиједање наставља и завршава. Класичан примјер је 5. глава. Причу о старјешини синагоге Јаиру, који моли да му Христос исцијели кћерку (Мк 5, 21–24), прекида прича о жени која је боловала од течења крви (Мк 5, 25–34). Након тога, приповиједање се враћа Јаиру и завршава васкрсењем дјевојчице (Мк 5,35–43).
Други примјер налази се у 11. глави: проклетство смокве (Мк 11,12–14), након чега слиједи сцена о изгоњењу оних који продаваху и куповаху у храму (Мк 11, 15–19). Описавши Христово дјеловање у храму, аутор се враћа причи о смокви и доноси Христову поуку о вјери (Мк 11,20–26). Такве структуре стварају смисаоне везе између различитих догађаја и продубљују главну тему.
Отворен завршетак
Посебну пажњу заслужује завршетак Јеванђеља. У најстаријим рукописима текст се прекида ријечима: жене су нашле празан гроб: „И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 16, 8). Касније су се у рукописној традицији појавили различити наставци. Зато питање првобитног завршетка остаје отворено. Могуће је да је крај изгубљен. Али постоји и друго објашњење: Марко је свјесно оставио приповиједање недовршеним.
Њемачки библиста Тобијас Никлас повезује то са темом страха пред сусретом човјека са Богом, која прожима читаво Јеванђеље. Страх прати готово сваки сусрет са Божанским: људи се плаше чуда, ученици осјећају немир на путу ка Јерусалиму, а и Сам Христос проживљава дубину људског страдања пред смрт.
У том свјетлу, отворени завршетак звучи као позив да се пут настави. Причa није затворена — она се наставља у животу читаоца. Одговор на страх Господ даје кроз Анђела који се јавио мироносицама код празног гроба Спаситеља: „Не плашите се… идите… тамо ћете Га видјети“ (уп. Мк 16, 6–7).
Извор: фома.ру/ Аутор: Марија Хоркова/ Припрема вјеронаука.нет
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.