Београдски Надбискуп Станислав Хочевар упутио је Ускршњу посланицу коју преносимо у целости:
Браћо и сестре!
Доликује ли у ово вријеме свеопће пандемије писати или уопће хтјети посредовати ускрсну посланицу? Дубоко осјећам да бих за тако нешто требао бити много понизнији! И како то постићи?
Одлучих се ипак, предраги, с вама поразмислити о једној реченици из Посланице Хебрејима (Хеб 5, 8). Увијек сам управо пред овим библијским текстом осјећао посебно поштовање, али и становиту свету дистанцу. Kао салезијанац, чија каризма подразумијева бити непрестано међу младима, морао сам признати самоме себи да немам довољно времена с дужним поштовањем и заносом интензивније разматрати тај осебујни духовни рудник злата.
Али пандемија ЦОВИДА-19 удари човјека на најосјетљивије мјесто… Питам се, у потпуној побожности према небеском Оцу: »Драги Оче, како је могуће, односно зашто је потребно да Твој Син, непрекидно имајући најдубље синовске односе према Теби, мора толико патити да би навикао слушати?« И кад то питах небеског Оца, примијетих у себи како унаточ томе што ме је увијек најдубље потресала тајна Утјеловљења, ипак нисам много напредовао у своме урањању у те дубине…
Да, Твој је Син постао човјеком. Долазећи у свијет Он говори: Жртва и принос не миле Ти се, него си ми тијело приправио; паљенице и окајнице не свиђају Ти се. Тада рекох: `Ево, долазим!` У свитку књиге пише за мене: `Вршити, Боже, вољу Твоју!` (Хеб 10, 5‒7). Да, човјек Исус долази »у тијелу«! И у потпуној спремности воље: »Ево, долазим вршити, Боже, Твоју вољу.«
Исус из Назарета није један од толиких људи. Он је Једини који врши искључиво Очеву вољу, и то у тијелу и оном тјелесном. Порука је то над порукама: у тијелу и оном тјелесном свијету треба вршити Очеву вољу и нацрте, иначе само »тијело« постаје непослушно.
Исус је, дакле, човјек који је и први, и посљедњи, и средишњи. Парадигма човјека уопће – Човјек! Али није Човјек зато да би занијекао све друге људе, него да би баш сваком човјеку показао како је унаточ свим најужаснијим страхотама ипак могуће бити и остати човјеком.
Тако је, Оче, Твој син поставши човјеком објединио човјечанство свих времена у Једног човјека. Од оног првог – Адама – до оног посљедњег – Земљанина – у једну обитељ. Да, сви ми људи само смо једна обитељ. Но ми смо се разбили и расули у стотине и стотине комадића… А пандемија вируса ЦОВИДА-19 потврђује да смо ипак сви једна јединствена обитељ свих народа, језика, боје коже и култура. Ако нисмо способни то спознати и признати својим разумом, својим размишљањем, онда нам пандемија поручује својом агресивношћу: сватко од нас може ближњега свога заразити или спасити. И непослух тој чињеници жање премноге снопове смрти…
Оче небески, сад знам да си нам у своме Сину за сва стољећа показао како је важно знати слушати законе живота. Kако је важно знати рећи: Ево, долазим вршити вољу Твоју.
Да, браћо и сестре, сви земаљски родитељи из искуства знају како новорођеном ђетету треба говорити, пјевати, с њиме се играти и давати му на тисуће различитих знакова љубави ‒ да би и само проговорило… Слушајући и гледајући, ђеца напредују. Али одмах кад та иста ђеца мало поодрасту, почињу углавном слушати само себе… Па и толики медији, који би требали посредовати најдубља искуства вјечне мудрости, претежно шире змијску мудрост: узми »јабуку« закона у своје руке… постани »бог«! И тако се шири то вршење своје а не Божје воље. И ето, парламенти овога свијета тако често гласају за законе непослушности Божјему Духу. Kоји то парламенти данас још истражују Исусова блаженства? Ођекује ли у њима глас Еванђеља? Исусов проглас мира из Ускрснога јутра претворили смо у безбројне творнице оружја, мислећи да ћемо на тај начин осигурати и мир, и сигурност, и јаку економију…
Док се Ти, Исусе, заузимаш за мале и сиромашне, избјеглице и странце, ми, искориштавајући једни друге, стварамо свијет богатих и сиромашних, свијет блокова и класа, свијет великих и малих; свијет прве, друге или треће брзине развоја. Притом развоја у сферама имања, посједовања, економије; укратко ‒ онога што стављамо на себе, око себе и покрај себе. Заборавили смо да је у нама пророчки свијет; да сȁмо срце може наслућивати будућност и сȁмо разум очишћен од себичности стварати логику.
По ЦОВИДУ-19 Ти, Сине Божји, очито нас упућујеш да требамо боље слушати једни друге, боље чути вапаје оних других, боље проучавати повијест тих других. Али особито нас поучаваш да требамо слушати глас свога Створитеља. И да знамо да само Он има праве визије развоја, будућности, солидарности, синергије. Једино нам Божји глас говори о »побожанствењу« човјека, а наш људски глас претежно тек о материјализирању човјека и човјечанства.
Укратко, Ускрсли Сине Божји, Ти који си имао снаге проћи кроза сва искушења и увијек слушати, научи и нас данас слушати. Прије свега да пажљиво слушамо из читаве објаве створеног свијета и свијета светих књига. Слушати како сви имамо једног великог и доброг Оца. А доћи до »Његова савршенства« – како нам предлажеш – захтијеват ће још много, много наших напора. Kолико ли ће још захтијевати слушања да бисмо даље схватили да је читаво човјечанство само једна мала обитељ, у којој ођекује баш сваки корак и најмањи покрет руке – било позитивно или негативно? Да би ова јединствена обитељ запјевала у складној политичкој полифонији, колико ће још вјежбања бити потребно?! Надаље: јесмо ли сви ми који тврдимо да смо на путу у Емаус сусрели Исуса Kриста, коначно сјели за исти стол божанске литургије, разломили коначно исти крух и пили из исте чаше? Kолико ли ће још бити потребно молитве, понизности, слушања жарког Kристовог вапаја на Посљедњој вечери…?
Ускрсли Господине, Ти си прешао читав тај вишемиленијски пут свих могућих најжешћих људских искушења и вршио вољу свога Оца. Зато си увијек побјеђивао. Научи, дакле, и нас слушати све вјечне законе створенога свијета; научи нас разговарати с небеским Оцем тако како си то и сам чинио у свјесном ноћном осамљивању; научи и нас слушати Духа којег си нам у својој смрти предао, јер Он је »Господин и Животворац«.
Желимо с Тобом ускрснути. Желимо с Тобом на обалама мора толиких људских суза коначно окусити ускрсно благословљено јело. Ускрсли Господине, прими нашу спремност да слушамо Твоју радосну вијест… о миру који само Ти можеш дати.
Омогући нам, надаље, да на свим »брдима« толиких наших јада искусимо како читаво човјечанство уздижеш у духовну цивилизацију и како свима нама повјераваш нову будућност ослобађајуће близине с Тобом и у међусобном заједништву једних с другима.
Теби, Ускрсломе Kраљу, који си свима нама својим слушањем отворио потпуно нове перспективе, Теби слава и моћ! А свима нама, који у Тебе вјерујемо, радост, мир и благослов!
Сретан и благословљен Ускрс! Мир Божји! Христос васкресе – ваистину васкресе!
С вама у ослушкивању и благосливљању,
+ Станислав Хочевар, с.р.
надбискуп и метрополит београдски
Извор: Београдска надбискупија
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.