„Никог први/а не дирај, али ако те неко дира, узврати“

У време када је вршњачко насиље један од горућих проблема, развијају се различите теорије и приступи у циљу његовог решавања. Питање које се у том контексту неизоставно намеће је –Да ли самоодбрана значи продубљивање насиља или заузимање за себе и престанак трпљења?
Ово су нека од најосетљивијих питања и најтежих за давање правог одговора.
Многе генерације одрасле су уз реченицу: „Никог први/а не дирај, али ако те неко дира, узврати“.
Савремене друштвене околности и изазови намећу потребу за ревидирањем и прилагођавањем одређених ставова и приступа, па и у процесу васпитавања деце.
Уместо поменуте реченице, данас се и од стране стручне, па и од лаичке јавности, све чешће може чути: „Не узвраћај никоме, јер на насиље се не одговара насиљем“.
Такав став има своју психолошку, педагошку и социолошку утемељеност. Али, да ли је универзално и бескомпромисно примењив?
Насиље је најчешће продукт унутрашњег конфликта појединца/ке. Потом, исто, нарочито у периоду пре и у току адолесценције, може бити условљено и друштвеним факторима, као што је потреба за доказивањем пред друштвом. Исто тако, идентификовање с одабраним узорима може бити кључно за неки насилнички чин или, уопштено, испољавање агресивног начина понашања.
У таквим ситуацијама, за које не можемо рећи да су ретке када се говори о вршњачком насиљу, пружање адекватног стручног одговора, свакако, подразумева вишестран приступ, у третману и насилника и жртве.
Ипак, овде се конкретно бавимо реакцијом жртве физичког вршњачког насиља, које није изазвано жртвиним поступцима. Из искуства нам је познато да деца склона насиљу, у жељи за доказивањем своје „храбрости и снаге“, обично неће први кренути на некога од кога очекују исти одговор, већ управо супротно. Жртве су неретко мирна и повучена д‌еца од којих насилници немају бојазан да ће им узвратити на исти начин.
Из тог разлога, у ситуацијама у којима се дете суочава са насиљем, у реду је усмеравати њу или њега, првенствено, да потражи помоћ. Међутим, сурово искрено говорећи, пракса је показала да просветни радници и психолошко–педагошка служба некада немају довољан и прави увид у конкретну ситуацију, а често ни превише могућности да одреагују на прави начин и да, сходно својим ингеренцијама, превенирају или зауставе даље насиље.
 Из искуства нам је познато да деца склона насиљу, у жељи за доказивањем своје „храбрости и снаге“, обично неће први кренути на некога од кога очекују исти одговор, већ управо супротно. Жртве су неретко мирна и повучена д‌еца од којих насилници немају бојазан да ће им узвратити на исти начин.
Деца испитују границе, те када их нема, схватиће то као зелено светло за наставак свог започетог чињења. Нека деца границе не схватају озбиљно, јер су током ране социјализације исте постављене превише флексибилно, најчешће услед родитељске недоследности.
Надаље, родитељи деце склоне друштвено неприхватљивом понашању неретко одбијају да прихвате кривицу свог детета и преузму одговорност за даљи ток и начин дететовог функционисања у колективу, релативизујући последице истог.