„Бојим се школе“

„Бојим се школе“: Како разговарати са предшколцем о ономе што га чека од 1. септембра?

Можда страх неће нестати после једног разговора. Дете ће се можда истом питању враћати више пута, нарочито како се 1. септембар буде приближавао.

„Мама, ја се бојим школе.“

Ова реченица може да забрине родитеља, посебно када се први школски дан приближава, а сви око детета говоре како би оно требало да буде узбуђено и срећно. Док се купују ранац, перница и свеске, у детету се могу смењивати радост, радозналост, збуњеност и страх.

То што је дете рекло да се боји школе, међутим, није лош знак. Напротив – показало вам је како се осећа. Уместо да свој страх носи само, одлучило је да га подели са особом којој верује.

А то је најбољи почетак разговора.

Немојте одмах покушавати да одагнате страх

Када дете каже да се боји, природна реакција родитеља је да га утеши:

„Ма нема чега да се плашиш.“

„Биће ти дивно!“

„Видећеш колико ћеш нових другара упознати.“

Иако су изговорене из најбоље намере, ове реченице детету не помажу увек. Оно може да осети да његов страх није оправдан или да о њему не би требало више да говори.

Зато је важније да га прво саслушамо.

Можете рећи:

„Чујем да се бојиш школе. Хоћу да разумем шта ти делује страшно.“

Дете можда неће одмах знати да објасни шта га тачно плаши. За њега је школа још увек велика и непозната реч иза које се крије много питања.

Можете му помоћи питањима:

 Да ли те брине што још не знаш како изгледа школски дан?

 Да ли се плашиш да нећеш познавати другу децу?

 Да ли те брине да нешто нећеш знати?

 Да ли ти је тешко што мама и тата неће бити са тобом?

 Да ли ти је неко испричао нешто ружно или страшно о школи?

 Постоји ли нешто што би желео да знаш пре првог дана?

Иза реченице „Бојим се школе“ често се заправо крије страх од непознатог. Дете можда размишља о томе ко ће му показати где је тоалет, да ли ће знати где треба да седне, шта ће се догодити ако погреши или коме може да се обрати ако му затреба помоћ.

Нама ти детаљи делују мали. Детету могу представљати читав свет.

Признајте осећање, али пружите сигурност

Није потребно да убедимо дете да страх одмах нестане. Потребно је да му покажемо да поред нас сме да се плаши и да кроз то осећање не мора да пролази само.

Можете му рећи:

„Разумем зашто се тако осећаш. Све ће ти бити ново и сасвим је у реду да имаш трему.“

Није потребно ни обећавати да ће сваки тренутак у школи бити леп и лак. Много сигурније звучи искрена порука:

„Не могу да ти обећам да ће ти баш све одмах бити лако, али могу да ти обећам да ћемо разговарати о свему што ти буде тешко и да ћемо заједно тражити решење.“

Детету није потребна гаранција да никада неће наићи на проблем. Потребно му је уверење да ће имати коме да се обрати када се проблем појави.

Објасните му конкретно како ће изгледати први дан

Одрасли често са децом разговарају о „школи“ као о великој целини: учењу, обавезама, оценама, домаћим задацима и одговорности.

За будућег првака све то може бити превише.

Уместо да му објашњавате шта га чека током наредних осам година, испричајте му како би могао да изгледа само први дан:

„Устаћемо, доручковаћеш и заједно ћемо отићи до школе. Тамо ћеш упознати учитељицу и децу из свог одељења. Учитељица ће вам показати где ћете седети и објаснити шта треба да радите. Не мораш унапред све да знаш. У школу управо идеш да би учио.“

Реците му и оно што одраслима делује очигледно:

 Сме да пита када нешто не разуме.

 Сме да погреши.

 Не мора унапред да зна све да чита, пише и рачуна.

 Може да каже учитељици ако му је потребна помоћ.

 Може да пита где је тоалет.

 Не мора одмах да упозна све другаре.

 Потребно је време да се навикне на нову средину.

Када непознато добије свој редослед, имена и објашњења, оно постаје мање застрашујуће.

Вежбајте школске ситуације кроз игру

Деца своје страхове често лакше изражавају кроз игру него кроз озбиљан разговор.

Играјте се школе код куће. Нека дете буде ђак, а ви учитељица. Затим замените улоге и дозволите му да оно води игру. Обратите пажњу на то како замишља школу, шта говори као „учитељ“ и које ситуације понавља. Тако можете открити шта га највише брине.

Кроз игру можете вежбати:

 улазак у учионицу;

 представљање другом детету;

 подизање руке;

 постављање питања учитељици;

 одлазак у тоалет;

 ситуацију у којој нешто не зна;

 тренутак када му недостају родитељи;

 позивање другог детета на игру.

Помозите му да научи неколико једноставних реченица које може да употреби:

„Нисам разумео. Можете ли да поновите?“

„Могу ли да идем у тоалет?“

„Треба ми помоћ.“

„Могу ли да се играм са вама?“

Дете се осећа сигурније када зна не само шта може да се догоди већ и шта оно тада може да уради.

Упознајте дете са путем и школским простором

Ако је могуће, прошетајте заједно до школе. Покажите му улаз, школско двориште и место на којем ћете га чекати. Објасните ко ће га водити, ко ће доћи по њега и када ћете се поново видети.

Можете заједно припремити ранац и одећу за први дан. Дозволите му да изабере неки мали детаљ – перницу, оловку или привезак за ранац – који ће му пружити осећај познатог у новом окружењу.

Неколико дана пре почетка школе постепено приближите време спавања и буђења будућем школском распореду. Предвидљивост и понављање помажу детету да се осећа сигурније.

Ипак, пазите да припреме не постану целодневно упозоравање:

„У школи нећеш моћи тако.“

„Мораћеш да будеш миран.“

„Нема више играња.“

„Видећеш ти кад крене школа.“

Када школу користимо као претњу, детету несвесно потврђујемо да заиста постоји разлог да је се плаши.

Немојте школу представљати као тест његове вредности

Будућем прваку није потребно да пре првог дана слуша како мора да буде најбољи, да добија само петице или да не сме да разочара родитеље.

Потребно му је да зна да се од њега очекује да учи, покушава, пита и полако постаје самосталније – а не да све зна одмах.

Реците му:

„Не мораш да будеш најбољи у одељењу. Важно је да покушаш и да кажеш када ти нешто није јасно.“

„Грешке не значе да ниси паметан. Оне значе да још учиш.“

„Волимо те исто без обзира на то да ли ти је нешто лако или тешко.“

Дете које зна да га родитељска љубав не чека на крају низа петица слободније ће учити, питати и показати када му је помоћ потребна.

Подсетите га да храброст не значи одсуство страха

Можда страх неће нестати после једног разговора. Дете ће се можда истом питању враћати више пута, нарочито како се 1. септембар буде приближавао.

Будите стрпљиви. Деца понављањем проверавају да ли је одговор и даље исти и да ли су и даље безбедна.

Можете му рећи:

„У реду је што се сада бојиш. Храброст не значи да се никада не плашимо. Храброст је када урадимо нешто ново иако имамо малу трему.“

Првог јутра неће му бити потребно много савета. Биће му потребни миран глас, позната рука и једноставна порука:

„Идемо корак по корак. Не мораш данас све да знаш.“

Најважније обећање будућем прваку

Не можемо унапред уклонити сваки непријатан тренутак који ће дете доживети у школи. Не можемо обећати да ће му сваки задатак бити лак, да се никада неће посвађати са другом или да ће сваког јутра са осмехом улазити у учионицу.

Али можемо му обећати нешто много важније:

„Шта год да се догоди, можеш да ми кажеш. Саслушаћу те. Не мораш сам да решаваш оно што ти је тешко.“

Ранац, свеске и оловке припремиће дете за први школски час. Али осећај да је саслушано, прихваћено и вољено припремиће га за све оне тренутке у којима ће му бити потребна права сигурност.

Јер можда се наш предшколац данас боји школе. Али уз подршку одраслих којима верује, већ сутра може да направи свој први храбри корак према њој.

Полазак у школу отвара многа питања — и детету и родитељима.

https://www.detinjarije.com/bojim-se-skole-kako-razgovarati-sa-predskolcem-o-onome-sto-ga-ceka-od-1-septembra/