Љубомора код деце није безобразлук већ емоција која тражи разумевање

Љубомора међу браћом и сестрама није знак лошег васпитања, већ страх од губитка родитељске љубави.

Иако је љубомора потпуно природна и очекивана, родитеље често изненади интензитет емоција које деца показују када у породицу стигне беба или када старије дете добије „конкуренцију“ за пажњу.

Управо зато смо о овој осетљивој теми разговарали са Наташом Драгељевић, васпитачицом и директорком ПУ „Мала школа“, која свакодневно ради са породицама и помаже им да разумеју корен дечјих реакција. У интервјуу открива зашто се љубомора јавља, које грешке родитељи најчешће праве — и како да деца временом изграде здрав и топао однос, без ривалства и повређености.

Када и зашто се јавља љубомора  међу браћом и сестрама?

Љубомора се јавља као нормална, природна и очекивана реакција детета, која настаје када дете осећа да му је љубав родитеља, као и осталих чланова породице угрожена. Док је једино у породици, дете је „центар света“, и  има екслузивну пажњу. Љубомора није знак и одраз лошег васпитања, то је само емоционална реакција на губитак ексклузивне пажње – моменат када дете схвата да губи позицију „број један“, а млађе се касније суочава са тим да старије има предност.

Која је суштина љубоморе?

Суштина љубоморе: „Бојим се да више ниси мој“. Кратко и јасно – страх од губитка. Тај страх се јавља углавном када је мала разлика у годинама између два детета. Јер је дете мало и не може да разуме да се мајка посвећује неком другом (брату/сестри), а не њему. Морам нагласити да је здрава симбиоза између мајке и детета, до дететове треће године. Тако да је моја препорука, ако родитељи планирају друго дете, да се то деси када изађу из симбиозе са првим дететом.

Дете не завиди брату или сестри – оно се плаши да је мање вољено.

Које су највеће грешке родитеља кад примете љубомору код деце?

Оно у чему родитељи најчешће греше је идеализација братске/сестринске љубави. „Мораш да је волиш“. „Мораш да се бринеш о њему/њој“.  Шта се тиме детету поручује? Поручује му се да не признајемо, игноришемо и анулирамо његова права осећања. И која је онда реакција детета? Реакција је или потискивање осећања или изражавање у виду агресије према брату/сестри или према људима/деци којима је окружено.

Поделићу са вама један сликовит пример, који често наводим у раду са родитељима.

Сви смо се нашли у ситуацији или да идемо у посету код неког ко има старије дете и тек рођену бебу или да нам неко долази. И шта се у тој посети дешава? Већина се посвети и бави бебом. Гу-гу, га-га, сви су око ње. Причају јој, штипкају је, мазе, љубе… Старије дете вероватно прво стоји збуњено (процесуира ситуацију, размишља како су до јуче сви гледали у њега, а сад сви гледају у креветић ) а онда крене да се „гура“ и намеће између бебе и радозналих посетилаца, у нади да ће неко приметити њега.  А беба? Беба нема појма шта се око ње дешава. Њене потребе док је мала је да је сува, нахрањена, наспавана и да има контакт/повезаност са мајком. Неретко, бебу та гужва око ње унервози. И онда поставим питање родитељима – Шта мислите коме је потребнија пажња у наведеној ситуацији? Старијем детету или беби? Да ли би се беба осећала ускраћено ако јој се не би посветили? Или се старије дете осећа одбачено и ускраћено? Родитељи знају тачне одговоре на ова питања. Мој посао је да им помогнем како да реагују у таквим ситуацијама и да се заузму за своје старије дете.

Дакле, једно кратко „упутство“ за посетиоце би звучало овако – „Молим вас, када дођете код нас у госте, посветите се прво Теодору, њему је потребнија пажња, него беби. Када Теодора прође узбуђење, и када се заигра и фокусира на нешто друго, онда се ви посветите беби.“ То је корак ка здравом братском/сестринском односу.

Шта родитељи могу и треба да ураде?

Родитељи који имају двоје и више деце свако дете воле под‌једнако и то је оно што треба да поручују деци и речима и делима, јер деца то не знају. Дакле, мислим да је кључна реченица „Све вас једнако волимо, имамо довољно љубави за сваког од вас“. Поред тога, јако је битно да не фаворизују неко дете. Често може да се чује реченица „Дођи ти код маме, ти си мамин син“, упућена рецимо млађем детету. А онда, исто тако, позната нам је реченица „Али ти си старији/старија, мораш га пустити“. Родитељи тако, несвесно појачавају осећај љубоморе и стварају раздор међу децом.

Дакле, битно је старије дете не занемаривати, а млађе не идеализовати, него вешто балансирати и жонглирати. Јер родитељ је тај који гради здрав однос међу децом, и то без упоређивања, без додељивања улога (мамин син, татина ћерка, добар-неваљао), подстичући заједничке активности, али без ривалства, али исто тако креирати време за моменте неподељене пажње са сваким дететом, као и мале ритуале. Није једноставно али се вежба и достижно је изградити такав однос.

https://www.detinjarije.com/natasa-drageljevic-ljubomora-kod-dece-nije-bezobrazluk-vec-emocija-koja-trazi-razumevanje/