Шта родитељи жртве могу, а шта МОРАЈУ да ураде

"Тражење помоћи је први, али често и најтежи корак. На жалост, овај корак је толико тежак да се многа деца никада не одваже на њега. Зато, уместо да чекате да вам се дете повери ви преузмите иницијативу." - напомиње Јелена Холцер, педагог

Да ли припадате клубу “врати му”, “реци наставници” или “ја ћу му показати и неће ти више прићи”? Када се дете повери родитељима да трпи насиље у школи, родитељи често нису сигурни како да поступају, који су њихови законски и етички оквири, те како да заштите дете. Закон о основама система васпитања и образовања, као и други релевантни прописи, налажу јасне смернице како да се поступа у оваквим ситуацијама, како би се обезбедила сигурност детета и спречило даље насиље.
Улога школског педагога и родитеља је кључна.
На ову тему разговарали смо са педагогом Јеленом Холцер:
Како родитељи да препознају прве знакове да њихово дете трпи вршњачко насиље, посебно ако дете не жели да говори о томе?
Услов да познајете своје дете јесте да се њиме активно “бавите”, да сте свесни промена кроз које пролази у различитим развојним фазама. Зашто је то важно? Када га познајете, умете да препознате и његове ситније, па и невербалне промене у понашању или расположењу. Тако, у различитим фазама ће одбијати да прича са вама јер је то његова приватност на коју има право. Међутим, ако по понашању или промени расположења наслутите да му се догађа неко насиље, директна питања (на пример: “Видим да ти се нешто догађа, хоћу да ми одмах кажеш о чему се ради”) вероватно ће га додатно затворити. Зато, можете покушати да до одговора дођете на неколико других начина:
Индиректно. На пример, испричате му неки догађај из свог детињства или причу коју сте можда и измислили али где је главни јунак неко са киме ће дете моћи да се поистовети и ситуацију која је за њега реална. Филмови и књиге такође могу послужити као добри поводи за разговор: шта ти мислиш о томе, како би се ти понашао да се теби то деси…
Цртеж. У вртићком и нижешколском узрасту детету може бити лакше да се изрази на невербалан начин. Зато му предложите да заједно цртате како се осећате а тај цртеж вас може одвести до правог извора промене његовог расположења. На пример: “Хајде да нацртамо своје страхове. Ти нацртај свој, а ја ћу свој”, или “Како мислиш да изгледа твој бес…”
Игра улога. Једном ви глумите ваше дете а оно треба да глуми некога из свог одељења, и ситуацију коју дете изабере. Играјте се и разговарајте како се ко у тој улози понаша. Затим, замените улоге.
Који начин ће се код вашег детета показати као најбољи зависи од његовог узраста, карактера, вашег међусобног односа тј поверења које има у вас. Али, без обзира који начин да примените важно је да дете осети вашу подршку. Уколико ваше настојање да откријете разлоге промене понашања код детета не доноси резултате, потражите помоћ дечјег психолога или педагога.
Који су законски оквир и процедуре које родитељи треба да следе ако сазнају да је њихово дете жртва насиља у школи?
Уколико дете трпи неки облик насиља у школи, у зависности од врсте, трајања (да ли је у континуитету или спорадично) интензитета (да ли се продубљује/повећава или слаби…) процедура подразумева да најпре разговарате са дететом и, уколико је то могуће, подстакнете га да ситуацију реши самостално. Уколико ситуација превазилази дететове могућности, и овакав приступ не пружи жељене резултате, обраћате се његовој учитељици или разредном старешини. Та особа би требало да покуша, уз помоћ PP службе (педагог и психолог школе) да случај насиља реши унутар одељења а да при том ни на који начин не експонира директно ваше дете. Највећа инстанца унутар школе је директор школе. Међутим, уколико је насиље интензивно а дете које трпи насиље све више истраумирано, јасно је да родитељи немају стрпљења за протокол који траје понекад и недељама и месецима. Зато, они самоиницијативно прескоче неку од ових степеница хијарархије и одмах се обрате директору школе или Министарству просвете или медијима. Њихова потреба да заштите своје дете јесте разумљива али често забораве да због своје исхитрене реакције могу додатно нарушити стабилност детета. Наиме, у неким од ових случајева оно ће морати више пута да препричава исте догађаје, чиме ће се сваки пут поново осећати незаштићено и несигурно.
Специјализоване СОС линије за пријаву насиља или платформа “чувам те” (где је могуће пријавити насиље и анонимно) такође могу бити добра подршка и извор информација како да се поставите према детету које доживљава насиље у школи.
Како родитељи могу подржати своје дете у процесу пријављивања насиља, и која је улога школе у том процесу?
Тражење помоћи је први, али често и најтежи корак. На жалост, овај корак је толико тежак да се многа деца никада не одваже на њега. Зато, уместо да чекате да вам се дете повери ви преузмите иницијативу. Реците му: “Можда ти је некада било тешко да разговараш о нечему са мном. Можда мислиш да те нећу разумети, или да ти нећу веровати. Кад год имаш неку тајну, непријатно ти је или се стидиш да о нечему говориш са мном, желим да знаш да сам ту, за тебе, да хоћу да те саслушам и разумем све шта ти се дешава. Имаш право и на то да ми неке своје тајне никада не повериш. Међутим, све што те повређује, боли те или ти се не свиђа да неко ради – не сме да буде тајна. Постоје ствари које не би требало да чуваш само за себе, као своју тајну. Када ми их кажеш, ја ћу учинити све што је у мојој моћи да то престане. Али, ако ми не кажеш, не могу да знам шта се десило, па самим тим не могу ни да ти помогнем.
Поруке које би ваше дете требало да чује од вас су сте на његовој страни, да му верујете и да сте спремни да заједно потрежите решење. (на пример: “За сваки проблем постоји решење. И не само то. Уколико не “упали” прво решење којег смо се досетили, пронаћи ћемо неко друго. Учинићу све што могу да ти помогнем“).
Који су први кораци које школа предузима када се насиље пријави, и шта родитељи могу очекивати у том процесу?
У зависности од учињеног насиља, школа ће укључити педагога или психолога школе, као и Тим за заштиту од насиља. Када се разматрају мере за дете које је починило насиље, оне могу бити васпитне или дисциплинске. За лакше преступе препоручују се васпитне мере (опомена, укор одељењског старешине) уз обавезну препорука родитељима да додатно разговарају и утичу на понашање свог детета. Дисциплиске мере су прописане Законом о основама система образовања и васпитања. Оне обухватају: укор наставничког већа, укор директора школе, појачан васпитни рад, редовне разговоре са одељенским старешином, редовне разговоре са психологом. За ученике од 5.до 8. разреда могућ је и премештај у другу школу.
Спровођење друштвенокорисног или хуманитарног рада као мере појачаног васпитног рада јесте присутно у неким школама као облик васпитне мере alli није законски довољно дефинисано и не примењује се у свим школама.
На који начин родитељи могу помоћи детету да развије емоционалну отпорност и сигурност, како би се лакше носило са последицама насиља?
“Шта би било кад би било” је једна од игара којом ви, вербално, нудите детету различите ситуације и тестирате га како би се оно у њима снашло. На пример, шта би урадио када би те Марко гурнуо? Ударио? Рекао ти нешто ружно? Бацио твој ранац на под? Нешто ти узео из пернице без питања? Ситуације мењате у зависности од дететовог узраста. Најважније правило ове игре је да не нудите ви ваше одговоре него пуштате да дете самостално смисли своје. Наиме, управо одговоре које самостално смисли ће најбоље запамтити што повећава могућност да се у некој нежељеној ситуацији управо тако и понаша. Када га водите питањима: шта би ти урадио када би се десило да…осим што му поручујете да такве ситуације нису увек резервисане за неке друге већ и њему могу да се догоде, учите га да преузима одговорност за оно што му се дешава, и превенирате да до насиља дође.
Међутим, уколико је дете већ претрпело насиље, важно је да му помогнете у процесу превазилажења тог догађаја. Када је емотивно довољно стабилно, заједно покушајте да извучете поруку/лекцију коју би дете могло користити убудуће. Ту можете такође применити “Шта би било када би било” примере: када би се поново догодило да… шта би сада урадио? Како би се осећао? Коме би се поверио? Шта би на твом месту урадио неко други?
Како родитељи могу сарађивати са школом и другим институцијама како би се превентивно деловало на вршњачко насиље?
Информишите се које су ваше законске могућности и на томе инсистирајте. Уколико ваше дете трпи било какво насиље, у школи или ван ње, уложите максимум свог знања, времена, посвећености да то спречите. Ово ваше улагање би подразумевало истовремено и да научите дете да се у ситуацијама насиља што је могуће више избори самостално, али и ангажовање институција у случају, када дететово покушавање да заустави насиље није могуће.
Нажалост, у нашој земљи се на превенцији насиља не ради довољно. Програми превенције обухватају едукацију родитеља (шта је све насиље, како се препознаје, која је улога родитеља, како оснаживати децу…), едукацију деце (како рећи и показивати своје НЕ, шта значи вршњачка подршка или вршњачко саучесништво, које су здраве тајне а које нездраве, који су здрави додири а који нездрави…). Ипак, ови програм превенције највише третирају деца која показују различите облике насилног понашања. Они се уче како да препознају које су то ситуације које код њих узрокују бес, препознавање својих физиолошких реакција када их преплављује бес, различите технике како могу себи да помогну (вежбе релаксације, вежбе дистракције, дубоко дисање..)
У оним земљама где се ради на превенцији насиља заиста се и постиже значајно смањивање насиља у школама.