Сурова истина: деца више личе на нас него на наше жеље

Деца наслеђују многе наше особине, и то нарочито оне које нас највише нервирају

Где сам погрешила па моје дете не воли да чита?!
Шта радим наопако па је моје дете тако плашљиво?
Како сам допринела његовој претераној педантности?
Нема родитеља који се данас не осећа кривим и забринутим због неке особине свог детета. Зашто је тако?
Раније су родитељи имали и по десеторо деце. Подижући толико потомство, кроз живот би пуно научили о томе колико је наш утицај на децу ограничен. Она се рађају са “личношћу” и сваки покушај да их моделујемо по својој замисли, као да су од пластелина, на крају се заврши неуспехом. Знали су и да та личност са којом се рађају има доста тога заједничко са личношћу њих самих, да “ивер не пада далеко од кладе” и да деца наслеђују многе наше особине, и то нарочито оне које нас највише нервирају.
Данас родитељи немају толико искуства, а народне мудрости су заборављене. Гутамо књиге о родитељству и интравенски смо прикључени на савете са интернета. Са толико информација и теорија, како да не поверујемо да се деца заиста могу обликовати као пластелин? Као да је све могуће и оствариво, ако само довољно научимо и студиозно применимо на нашим чедима.
То је са једне стране добро. Свесни смо да је важно какви смо родитељи и да можемо да начинимо приличну штету својим немаром или суровошћу. Са друге стране, ствара веома нереална очекивања код родитеља, што изазива осећај кривице (шта радим погрешно?) или се ломи преко леђа деце која испадају крива што нису онаква каквом су их мама и тата замислили.
Тако, на пример, када дете из породице у којој се пуно чита – воли књиге, сви мисле да је то искључиво резултат труда родитеља, а ником не пада на памет да је можда само “повукло” на њих, и да они нису радили ништа другачије него на хиљаде других родитеља, који нису успели да заинтересују своју децу за читање. И који криве себе за свој неуспех. Или, што је још горе, криве своју децу.
Ни празан лист, ни уклесано у камену
Иако је питање да ли смо ми више плод наших гена или нашег одгајања предмет сталне вишедеценијске дебате у науци, неки концензус је да је однос највероватније пола-пола. Литература је препуна невероватних примера тога, колику сличност испољавају једнојајчани близанци који су раздвојени на рођењу и усвојени у различите породице, одрасли у другим градовима и другачијем окружењу. Иако се никад нису упознали, њихови идентични гени чине да често заврше са истим бројем деце, супружницима који се исто зову, радећи исте послове, пушећи исту марку цигарета, возећи исте аутомобиле. имајући исте тикове, исте хобије:
“Близанци мушкарци, који живе у Њу Џерзију, први пут су се упознали као одрасли. Открили су да обојица волонтирају као ватрогасци, воле лов, оженили су девојке које се исто зову, обојица пију Бадвајзер пиво и то тако што мали прст подметну испод кригле. ‘Носимо исте бркове,’ каже један, ‘исте зулуфе, чак и исте наочаре’. Други пар близанаца упознао се са деветнаест година. Обојица су освојили боксерско првенство, и бавили се уметношћу. Чак су имали каријес на истим зубима. Трећи пар близанаца, који се упознао касније у животу, делио је екстремну склоност камелеонском подражавању других – иако међусобно различити, били су невероватно слични најближима у свом окружењу. Четврти пар је открио да воле да практикују исту бизарну шалу на другима. Пети пар близанаца делио је исту фобију од воде и на исти начин су излазили на крај са њом – у море су улазили унатрашке, окренути леђима води,” само су неки од примера наведених у књизи: “Бецоминг Attached: Фирст Релатионсхипс анд how they схапе оур capacity фор лове.”
Шта у пракси значи тих “пола-пола” за родитеље?
Значи да се деца не рађају као празан лист папира на коме ми можемо да испишемо шта нам је по вољи, али ни као уклесани натпис у камену на који родитељи немају никаквог утицаја. Свако дете је јединствена комбинација гена које наслеђује, и који значајно утичу на његову будућу личност, али који се и различито испољавају у зависности од утицаја окружења.
То ће добро илустровати још један пример из литературе: идентични близанци су раздвојени на рођењу, усвојени у различите породице, и обојица су патили од неких опсесивно-компулсивних црта, између осталог, имали су потребу да стално рибају своје руке “до крви”. И што је посебно занимљиво, обојица су за ову особину кривили своје помајке – први је сматрао да је опседутост чистоћом и тачношћу његове, утицала да и он постане опсесивац, а други је кривио екстремни немар и неуредност своје помајке, која је у њему провоцирала супротно понашање. Истина је вероватно у томе да су ова два екстремна окружења утицала да се њихови већ постојећи гени испоље у екстремном облику. Дакле, да су неким умереним родитељским приступом њихове урођене неуротичне склоности могле бити ублажене, али врло вероватно не и потпуно поништене.
Да ли сва деца реагују на претерано уредне или неуредне родитеље тако што постају чистунци? НЕ. То знају сви родитељи који открију да исти приступ који је код првог детета имао одличне резултате, код другог уопште не ради, и да није ствар у томе да они “кидају” родитељство, већ да су на генетској лутрији прво извукли дете блажег и прилагодљивог темперамента.
Суштина је: крајњи исход није нешто што можемо само да одлучимо, испланирамо и спроведемо. Деца наслеђују многе наше особине, и то нарочито оне које нас највише нервирају, а не наследе баш оно што желимо – а тада следи обрнута прича – неуредно дете које излуђује педантног родитеља, разбашурени сањар и романтичар ког његови трезвени и савесни родитељи не могу да схвате.
Да ли то значи да не треба уопште да се трудимо, већ да се препустимо природи и кажемо – такво је – какво је? Не. Не знамо шта наше дете све може или не може. Зато је на нама да пружимо подстицајно и подржавајуће окружење, али и да прихватимо да то просто не мора да буде пресудно. Сурова истина је да деца често више личе на нас – него на наше жеље.