Стајати иза деце, у пракси, значи пружити им љубав кроз пажњу и време које им се посвећује. Значи и пружити подршку која ствара осећај сигурности, тако да деца у нама, као родитељима, препознају особе у које могу имати поверење.
Као родитељи увек стојимо иза свог детета. И дословно и фигуративно. То нам је потреба, а и обавеза. Од тренутка када начини прве кораке, па се налазимо иза дететових леђа да придржимо ако падне, преко разних изазова које доноси одрастање током којих се налазимо уз дете да бисмо га или је извели на прави пут.
Истина, и код ове, као и код других, посебно друштвених појава и ситуација, може бити спорења шта је исправно а шта не, зависно од личног доживљаја и усвојених стандарда. Ипак, неки етички и друштвени кодекси и даље постоје, мада савремени начин живота и околности свакодневице настоје да многе општеприхваћене норме постепено модификују и либерализују.
Стајати иза деце, у пракси, значи пружити им љубав кроз пажњу и време које им се посвећује.
Значи и пружити подршку која ствара осећај сигурности, тако да деца у нама, као родитељима, препознају особе у које могу имати поверење. Поверење које неће бити злоупотребљено и оно које нуди отворени позив на разговор без обзира на природу ситуације о којој се ради у том тренутку.
Истовремено, стајати иза детета подразумева и обавезу преношења вредности, усмеравања, упућивања на друштвено позитивно, па и корисно понашање. То је од суштинске важности у процесу социјализације, за формирање личности која ће да функционише у друштвеним контекстима и остварује социјалне интеракције.
Границе којима се треба бавити
У том процесу најједноставнији, али у погледу последица најизазовнији, може бити приступ који подразумева да се иде линијом мањег отпора. Ипак, родитељи неретко бирају управо такав приступ, било због недовољно развијеног схватања о неопходности посвећивања веће пажње, било из погрешног убеђења да тиме чине корист детету.
У пракси ситуација се убрзо покаже супротном од очекиване. Детету се шаље сигнал да границе или не постоје или да су јако флексибилне, а да је одговорност апстрактан појам. Па тако, често имамо случајеве у којима родитељи оправдавају дететово деловање без обзира на последице које оно има по друге.
Случај из свакодневице: Девојчица је била жртва вербалног вршњачког насиља путем једне друштвене мреже. Непримерене коментаре и увреде упућивала јој је другарица из одељења. Од стране родитеља жртве и педагошко-психолошке службе у школи коју похађају девојчице предузети су сви кораци предвиђени процедуром. На састанку, мајка девојчице која је испољавала вербалну агресију оштро је демантовала да је њена кћерка урадила оно за шта је терете. Иако је била суочена са необоривим доказима, изјавила је: ‘Она каже да није то урадила и ја јој верујем!’
Децу треба да учимо да знак пажње не треба да бира дан, а поштовање ни датум ни род
Описана ситуација, која је приказ све учесталијег приступа у оваквим и сличним приликама, пали аларм. Стајати иза детета је негде у процесу васпитавања погрешно схваћено.
Стајати иза детета не значи безусловно поверење. Управо супротно. Доза сумње води ка сагледавању реалне слике која, само као таква, може довести до изградње пуног поверења.
Стајати иза детета значи и научити га, а не оправдавати све што учини макар било и погрешно.
Стајати иза детета значи предочити му границе, а не пуштати му чињење на вољу уз убеђење да његово или њено понашање треба сви да толеришу.
Стајати иза детета значи одбранити га и научити да се брани када је угрожено, али неизоставно научити њу или њега да никада не угрожава друге.
Суштина која често измиче је да стајати иза деце значи подржати их у добрим намерама и деловањима, али и не оправдавати лоше јер из тога произилазе негативне последице и по друге, као и по њих саме.
Пише: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах