Старост – недовољно цењена привилегија

Позитивно доживљавање старењa продужава живот, а прихватaње негативних предрасуда може га скратити

Предрасуду о великом броју старих у САД, који зависе од других, амерички геронтолог и психијатар Роберт Батлер, назвао је 1968. године ејџингом, појмом насталим од енглеске речи аge, што значи животно доба. Осам година касније, 1976. године, др Батлер добио је Пулицерову награду за своју књигу о старењу Зашто опстати? – Бити стар у Америци, објављену 1975. годинe. Ејџингом је доктор Батлер означио негативне стереотипе, предрасуде и дискриминацију људи на основу њихових година старости, што је упоредио с расизмом и сексизмом.

Батлеров тим психијатара помогао је у доказивању да су сенилност и умни пад повезани са болешћу, друштвеним недаћама или личним особинама, а не само са старењем.

Његов примарни фокус био је разбијање заблуде да је последња природна фаза у животу, коју сви људи и све религије поштују, терет околини и друштву. Негативни стереотипи старости директно утичу на животе оних у познијим годинама, јер ниподаштавају њихове физичке и менталне способности. Иако ејџизам није једини облик стереотипизације и дискриминације старих, јединствен је, јер га испољавају млади, лакомислени људи који ће једног дана, ако га доживе, бити стари. Сетимо се Плавог оркестра и њиховог хита „Боље бити пијан него стар”! Данашња свеприсутност ејџинга (Светска здравствена организација извештава да му је свака друга особа склона) је не само за друштво, већ и за оне који су на прагу старости, зато што се, здраво за готово, подразумева да преласком преко тог прага настају физичке, менталне и чулне слабости, тј. различите болести и губици памћења, поремећаји ума и слуха. Размере ефеката негативних стереотипа могу бити превелике кад се не предузму мере за разоткривање њихове бесмислености.

Деменција старијих је реткост

Познато је правило да се најбоље учи оно што се види; старији људи и жене изгледају другачије од младих јер су седи, имају боре на лицу, другачије се одевају и ходају, што их сврстава у посебну категорију. Они помажу деци да разумеју свет. Деца чују од својих родитеља, а некад и од својих баба и деда како се жале на свакојаке здравствене проблеме које доносе године, што временом ствара суморну причу о старости и шта значи стар. Наравно, нагомилане године показују замор материјала од кога је настало тело, али и убеђење да кад остариш ниси способан да учиш и да било шта промениш! – То је важећи стереотип о старости!

Иако се расни и родни стереотипи нашироко схватају као утемељени у структурним неједнакостима које обликују свет, а не у било којој врсти урођених особина групе људи, генерализације одлика старих људи и даље се сматрају реалном сликом живота старих. Ипак, стање ствари је другачије. Старији људи нису организација зависних, крхких и заборавних људи, нити су сви мудри и љубазни. Тачно је да опасност од инвалидитета и многих других болести расте како се стари, али умне способности остају нетакнуте код већине релативно здравих људи, све до краја њиховог живота. Трећина људи старијих од 90 година пати од деменције, као и сваки десети старији од 65 година, што значи да је деменција реткост, а не правило (изгубљен кључ аутомобила, касније пронађен у фрижидеру, јесте расејаност, а не деменција). Азија и Европа дом су неких од најстаријих популација на свету, то јест оних старијих од 65 година. На врху је Јапан са 28 одсто, затим Италија са 23 одсто. Финска, Португалија и Грчка заокружују првих пет са нешто мање од 22 одсто. Јужна Европа, којој припада Србија, најстарији је регион на свету са 21 одсто становништва старости 65 година и више. Како год рачунали, већина људи неће бити дементна у старости, што би значило да морамо бити срећни што смо остарили (јер смо живи) иако се свим силама трудимо да се од старости одбранимо. Геронтолози кажу да тек око 75. године већина људи признаје да су стари, напомињући успут да сви мисле да су десет година млађи. Животни оптимизам пренет у старост битан је за превазилажење невоља којих увек има кад године притисну.

Али проблеми настају кад се већ у средњим годинама непрекидно размишља о болестима, сенилности, немоћи и зависности од туђе помоћи која је некад неизбежна у старости. Овим проблемом прва се бавила и разоткрила га докторка Бека Леви, данас седамдесетогодишња професорка епидемиологије на Универзитету Јејл у САД и научна саветница Светске здравствене организације у глобалној кампањи против ејџизма. У својој књизи бестселеру Разбијање шифре старости издатој 2022. године, професорка показује да особе са позитивним ставом о старењу живе у просеку 7,5 година дуже од оних са негативним уверењима. Она и њене колеге објавиле су значајан научни чланак у часопису Сајенс, који показује да људи који у средњим годинама на уму имају само негативне стереотипе старости постају жртве необјашњивих, али реалних кардиоваскуларних проблема попут можданог удара или конгестивне срчане инсуфицијенције (кад срчани мишић не пумпа ефикасно крв, која се због тога накупља у плућима, јетри и ногама). Још једна студија коју је водила професорка Леви открила је да нечије прихватање песимистичких концепата старости доводи до 50 одсто већих изгледа разболевања којa се лечe у болници, него људи који позитивно размишљају о свему, па и о старости.

Губитак памћења и старење

Памћење је заиста под утицајем година: кад мозак стари и мења своју структуру, радна меморија која целодневно функционише на махове слаби. Али није све тако лоше. Семантичка меморија, то јесте способност памћења опште познатих чињеница (Париз је главни град Француске; Земља је округла), често се побољшава уласком у старије године. Бројни су фактори, пре свега генетика, који утичу на очуваност памћења. На ту листу се може додати негативни стереотип о старењу. Истраживања професорке Леви показују да он чини чак 30 одсто пада памћења код људи старијих од 60 година.

Занимљиво је да мрачни стереотипи о старости утичу и на чулну перцепцију. Слабљење слуха сматра се реалношћу достизања познијих година, али опет, старење је само један од многих, али не и најважнији фактор.

Негативна уверења о старењу повезана су са повећаним ризиком од депресије, анксиозности и суицидалних идеја. Она могу утицати на вољу особе за животом и, самим тим, на њен избор о томе да ли ће узимати лекове или ће их игнорисати. И све се то сабира. „Појединци који су усвојили позитивнија уверења о старости година у односу на оне који су усвојили негативнија уверења о старости живе дуже”, каже професорка Леви.

Кад се има у виду све старије становништво у већини земаља, проблеми попут стварне или замишљене међугенерацијске конкуренције око друштвених и економских ресурса могли би се очекивати. „Мислим да је, нажалост, временом дошло до јачања негативних стереотипа о старости”, пише професорка Леви и додаје: „Пандемија ковида 19 открила је неке од ових предрасуда у начину на који су старији људи третирани у здравственом систему. Системски ејџизам је укорењен у многим друштвима, од медија и образовања до становања и радног места. Препознавање и разумевање наших предрасуда кључно је за њихово разбијање, јер их је тешко оспорити и спречити њихов утицај.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579269/kultura/starost-nedovoljno-cenjena-privilegija