Скупштина представника 175 црквених општина из епархија са простора Војводине, као и аустријских Срба уопште, заједно с делегатима из тадашње Кнежевине Србије (Књажество Србија), која је претходно два дана раније, изабрала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника, потоњег генерала Стевана Шупљикца за војводу - прогласила је Српску Војводину.

Скупштина је истакла право Срба у Аустрији, односно на простору јужне Угарске, на аутономни политички и културни развој.

Тада проглашена Војводина, обухватала је Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат, са Војном границом на простору Баната, укључујући и Великокикиндски диштрикт.

Године 1848. политички бунтови, револуције, захватили су низ земаља Европе, од Париза и Брисела преко немачких земаља, Италије, па и земље којима је владала династија Хабзбург, а унутар њих и оновремену Угарску.

Било је то време политичких, социјалних намира, али и време буђења националних покрета, међу Немцима, Италијанима, Словенима унутар Аустријског царства.

Револуционарно национални покрет у Угарској, прокламовано либералан, садржао је такође и оштру националну искључивост, усмерену пре свега против бечког двора, али и против мањинских народа Угарске.

Била је то парадоксална ситуација имајући у виду да су сами Мађари, и поред бројне аристократије огромном већином до тада били феудални кметови., којиније их било, у то време, унутар Угарске више од 40 процента.

Остатак су чинили Немци, Румуни, Словаци, Срби и други.

Срби међутим на простору Хабзбуршких земаља поседовали су привилегије које им је одредио цар Леополд, још од 1690. године.

Иако је положај Срба у Хабзбуршким земљама прошао кроз разне фазе, сећање и свест о дарованим повластицама све време је трајало.

Имајући у виду притисак револуционарних угарских власти, и њихов сукоб, потом и рат, против Беча, прваци Срба су те 1848, одабрали да затраже подршку од царских власти.

 Лајош Кошут, одлучио се тада да војском спречи рад легалног Српског црквено-народног сабора.

Уследило је окупљање Срба на Мајској скупштини, од 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима и проглашење Српске Војводине.

Влада у Бечу, не желећи да подстиче незадовољство Угарске, одбацила је у прво време  одлуке Мајске скупштине, прогласивши их незаконитим. Пошто су следила ратна дејства, став Беча је доцније промењен, тако да је бечки двор признао одлуке Мајске скупштине и потврдио војводско звање Стевану Шупљикцу.

Оформљена је Српска народна војска, састављења највише од граничара, шајакаша, а потом и добровољаца из Србије које је предводио Стеван Книћанин.

Срби су ратовали с променљивим резулататима, у прво време успешније. Био је то период великих страдања и бројних жртава међу Србима на простору данашње Војводине.

Војним формацијама преименованим у Аустро-српски корпус командовали су аустријски официри, међу њима и Стеван Шупљикац, после његове смрти генерал Кузман Тодоровић, а затим Фердинанд фон Мајерхофер, потоњи подмаршал. 

Пошто су руске трупе под генералом Паскијевичем током лета и ране јесени 1849, коначно потукле мађарске револуционарне снаге, редовно стање у Угарској је поступно успостављено.

Царским патентом 18. новембра 1849, образована је нова аустријска крунска земља -Војводство Србија и Тамишки Банат, која је обухвата цео Банат, Бачку и Срем, осим делова који су били у саставу Војне границе (што је у случају Срема подразумевало већи део) са средиштем у Темишвару. Од тада, све време постојања монархије Хабзбурга, аустријски цар носио је и титулу великог војводе Војводства Србије. На челу Војводине  у прво време налазио се Фердинанд фон Мајерхофер а потом Јохан Коронини.

Иако је Војводство Србија и Тамишки Банат, као посебна крунска земља, укинуто децембра 1860, чиме се изашло у сусрет захтевима угарских представника, тежња за аутономном Војводином заувек је остала жива међу војвођанским Србима све време постојања монархије Хабзбурга.