“Нека деца не бирају спорт према томе шта други очекују од њих, већ према томе где се осећају слободно, прихваћено и радосно. Јер игра не пита ко си, колико си брз, да ли си дечак или девојчица и хоћеш ли једног дана освојити медаљу. Она само жели да се игра.”
Када дете истрчи на терен, често мислимо да учи да игра фудбал, кошарку, тенис или одбојку. А заправо учи много важније ствари. Учи како да изгуби. Како да победи. Како да сачека свој ред. Како да сарађује. Како да верује себи када погреши. Како да покуша поново.
Можда је управо зато спорт једна од најбољих припрема за живот.
На терену дете учи како да се носи са неуспехом. Резултат није увек онакав какав је прижељкивало, али то није разлог да одустане. Учи да честита бољем без зависти и да победи без гордости. Учи да организује своје време, води рачуна о својим обавезама, преузима одговорност за себе и свој тим. Ствара пријатељства, развија самопоуздање, јача тело, али и карактер.
На крају крајева, и када одрастемо, рекреација, игра и дружење са пријатељима или колегама остају важан део живота. Ретко ко ће живети од спорта, али ћемо готово сви целог живота живети од онога што смо кроз спорт научили.
Управо зато је парадокс нашег времена што смо, желећи деци најбоље, спорт често претворили у нешто сасвим друго.
Превише смо изједначили циљеве професионалног и рекреативног спорта. Прерано говоримо о резултатима, таленту и селекцији. Упоређујемо децу, очекујемо победе, анализирамо сваки њихов потез и укључујемо се у оно што би требало да буде њихова одговорност. Тако, сасвим несвесно, развијамо страх од грешке, осећај да никада нису довољно добра и сумњу у њихове потенцијале.
А спорт би требало да ради управо супротно.
Посебно када знамо колико развој детета зависи од стрпљења одраслих. Рана специјализација, претренираност, занемаривање школских обавеза, непоштовање развојних фаза и поређење деце која се, иако у истој генерацији, разликују готово годину дана по узрасту, често доводе до тога да многа деца одустану од спорта много пре него што су добила прилику да га заволе.
“Немојмо децу прерано уводити у свет притиска, очекивања и процењивања са којим се ни ми одрасли не носимо увек лако.”
Деца не одустају од спорта зато што не воле да се крећу. Многа одустану зато што више не воле осећај који имају док се њиме баве.
Спорт који је здрав за свако дете није онај који од седмогодишњака покушава да направи професионалца. То је спорт који је стрпљив. Забаван. У коме је дозвољено погрешити. У коме се свакога дана трудимо да будемо мало бољи него јуче. У коме је највећа победа она над сопственим страховима, лењошћу и одустајањем.
Када размишљамо о томе како деца бирају спорт, можда је важније питање због чега га напуштају. Одговор често не треба тражити у њима, већ у нама одраслима.
“Нека деца не бирају спорт према томе шта други очекују од њих, већ према томе где се осећају слободно, прихваћено и радосно. Јер игра не пита ко си, колико си брз, да ли си дечак или девојчица и хоћеш ли једног дана освојити медаљу. Она само жели да се игра.”
Сетите се својих најлепших спортских успомена. Да ли су то медаље или људи? Да ли памтите резултат или осмех? Да ли памтите пехар или пријатељство које траје деценијама?
Већина нас неће памтити семафор. Памтићемо лопту која је остајала напољу до мрака, колена пуна огреботина, загрљаје после победе и утеху после пораза. Памтићемо како смо расли.
Зато немојмо децу прерано уводити у свет притиска, очекивања и процењивања са којим се ни ми одрасли не носимо увек лако. Изложимо их безусловној љубави, загрљајима, подршци и радости коју игра доноси. Нека терен буде место на коме се не мери њихова вредност, већ расте њихово самопоуздање.
Јер можда неће свако дете постати врхунски спортиста. Али свако дете заслужује да одрасте уз осећај да је било довољно добро да се игра.
А ако му то омогућимо, можда ће једног дана његова највећа победа бити нешто много вредније од медаље – да и као одрастао човек пожели да узме лопту, окупи пријатеље или колеге и игра, не зато што мора да победи, већ зато што зна колико живот постаје лепши када у њему остане места за игру.
Аутор текста Снежана Голић, спортски педагог
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах