Оскудан фонд речи отежава савладавање школског градива

Све слабији резултати на тестовима из Српског језика на Малој матури представљају озбиљан проблем целом нашем друштву, а не само наставницима Српског језика, због тога што указују на смањивање способности ученика да уче, па чак и да мисле.

Подаци о резултатима ученика осмог разреда на тесту из Српског језика на Малој матури показују забрињавајућу чињеницу да је просечан број бодова на овом тесту 10,68, што је најлошији резултат у последњих 13 година. На питање новинара једног дневног листа који су им задаци били најтежи, ученици су одговорили да их је највише намучило разумевање текста. Несхватљиво је да се нису пожалили на апстрактну службу речи у реченици, гласовне промене, врсте речи и друга граматичка питања, већ на разумевање прочитаног!

Како бих илустровала дубину проблема, навешћу неколико стварних примера који показују језичке проблеме наше деце, а забележени су у дневнику једног забринутог родитеља. Лексички фонд ученика толико је сиромашан да неки од њих с муком савладавају било који школски предмет, а не само Српски језик.

На часу Историје: Ученик шестог разреда, учећи лекцију из уџбеника за Историју, закључио је да „јересˮ значи „коровˮ, јер је у књизи прочитао: „Угарски краљеви нашли су погодан изговор да шаљу војску на Босну, јер се у тој држави укоренила јерес… Угарски краљеви, уз одобрења папе, организовали су крсташке походе на Босну. Ти походи завршавали су се пустошењима и спаљивањем јеретика… Ускоро је јерес била искорењена.”

На часу Географије: У једном уџбенику за Географију у петом разреду овако се описују географске карте: „Када се изохипсама и бојама придода и сенчење, добија се веома пластичан приказ рељефа.” Један ученик није разумео значење придева „пластичанˮ, па је то протумачио (и тако научио) као да се све географске карте обавезно праве од пластике. Њему је сасвим непознато да придев „пластичанˮ може имати више значења и да у овом примеру није употребљен у основном значењу.

Код куће: Девојчица од 12 година тражила је од родитеља да јој изведу хипи покрет да би видела какав је то покрет. Она још увек не зна да именица „покретˮ не значи само: „промена положаја тела или органаˮ, већ и: „друштвена група окупљена око реализације извесних циљеваˮ. И у овом и у претходном примеру запажа се да ученици, због недостатка језичке културе, могућност да нека реч има више значења не прихватају као нешто сасвим природно.

На часу Историје, још једанпут: Неке сасвим уобичајене речи ученицима су сасвим непознате. Аутори уџбеника не могу ни да претпоставе које би речи требало да избегавају у уџбеничком тексту. Тако је, на пример, допусни везник „премдаˮ непознат неким (можда и многим) једанаестогодишњим ученицима. Аутор Историје за пети разред није, наравно, могао то чак ни да наслути, па је у лекцији о освајањима Александра Великог овако започео једну реченицу: „Премда је освојио Индију…” Ученица је, преслишавајући се, набројала територије које је освојио Александар Велики и рекла како Индију није освојио Александар Велики, већ освајач Премда. Она је везник протумачила као властиту именицу.

На часу Књижевности: Ученици шестог разреда анализирали су одломак из књиге Анђеле Нанети „Мој дека је био трешњаˮ. Једна реченица из тог одломка овако гласи: „Попео се на дрво не би ли убрао трешњу.” Ученица је овако протумачила ову реченицу и значење везника у њој: „Попео се на дрво да не би убрао трешњу.” Дакле, „не би лиˮ неким нашим ученицима значи „да не биˮ. Пошто не разумеју реченицу, ученици не могу правилно да анализирају смисао одломка.

На часу Математике: Ученици не владају ни реченичним конструкцијама. Испоставило се да је ученицима петог разреда неразумљива конструкција „одузети одˮ. На тесту из математике ученици једног одељења имали су задатак у којем се од њих тражило да одузму неки израз од броја 100. Готово сви ученици тог одељења поставили су задатак тако што су прво навели израз, а затим су одузели број 100 од њега. Они, просто, не разумеју конструкцију реченице којом је исказан задатак и не могу да реше тај задатак зато што не могу правилно да га поставе.

Све слабији резултати на тестовима из Српског језика на Малој матури представљају озбиљан проблем целом нашем друштву, а не само наставницима Српског језика, због тога што указују на смањивање способности ученика да уче, па чак и да мисле. Ако не разумеју лексику у уџбеницима и синтаксичке конструкције које су у њима употребљене, ученици не могу савладати ниједну лекцију.

Према речима чувеног психолога Лава Виготског, „у извесној тачки развоја детета мишљење и језик се секу, после чега мишљење постаје говорно, а говор постаје интелектуалан.„ У последњем пасусу своје књиге „Мишљење и говор”, Виготски каже да су „мишљење и говор кључ за разумевање природе људске свести (…) Реч се односи према свести као микрокосмос према макрокосмосу, као жива ћелија према организму, као атом према Васиони”. Без језика нема ни мишљења, а без унапређене наставе Српског језика, усклађене са данашњицом, нема ни интелектуалног развоја наше деце.

Шта предузети? У Српској књижевној задрузи је 8. маја 2014. одржан научни скуп „Идентитет српског језика и културеˮ. Мој реферат на том скупу био је посвећен организацији наставе матерњег језика у различитим европским земљама. Идеја је била да се упознамо и преузмемо неке добре примере из других држава. На сајту Министарства за просвету Руске Федерације пронашла сам Стандарде за учење руског као матерњег језика, а као један од докумената тамо се налази „Методичко писмо о настави руског језика као матерњег”. У том документу стоји да Руски језик као школски предмет има натпредметни статус и да је важно да стручњаци који састављају планове и програме морају то имати у виду. Други термин који се употребљава с истим значењем јесте „метапредметни статус” матерњег језика као школског предмета.

Као аргументе за натпредметност матерњег језика у документу се наводи да матерњи језик утиче на формирање најважнијих општеобразовних вештина и говорно-мисаоних активности: „комуникацијскеˮ (утиче на формирање свих врста говорних активности, основа културе усменог и писаног изражавања), „интелектуалнеˮ (помаже у развијању способности за поређење и контраст, корелације, синтезе, генерализације, апстракције, вредновање и класификације), „информационеˮ (утиче на формирање способности издвајања информација из различитих извора, способности рада са текстом), „организационеˮ (утиче на формирање способности да се формулише сврха активности, планирање активности, вршење самоконтроле, самопроцене, самоисправљања). Другим речима, натпредметност Српског језика огледа се у томе што се без знања и вештина стечених на том предмету не може замислити напредак ученика ни из других школских предмета. Још од те 2014, србисти се труде да се изборе за натпредметни статус Српског језика као школског предмета.

Руси су искористили натпредметни статус Руског језика као школског предмета тако што од првог разреда основне школе, па до краја средње школе имају раздвојену наставу Руског језика и Књижевности, а однос између броја часова једног и другог предмета разликује се од разреда до разреда, али укупан збир увек је девет или десет часова недељно. Уједно, Русија, Белорусија и Украјина, које имају овакву организацију наставе, имају највише часова матерњег језика у Европи. У скоро свим европским земљама, а ја сам посебно истражила стање у Мађарској, Турској, Француској, Русији, Украјини и Белорусији, у нижим разредима основне школе има више часова матерњег језика него у Србији. Предњаче Француска и Турска, где ученици похађају чак десет часова матерњег језика недељно.

Осим повећања недељног фонда часова, неопходно је извршити и темељну реформу планова и програма из Српског језика, а она би се огледала у увећању броја часова посвећених језичкој култури, формама учтиве комуникације (обраћања, молбе, наредбе, извињења, слагања, неслагања и др.), разумевању текста, сажимању и проширивању прочитаног, овладавању метафорама у научном тексту, стилском раслојавању текстова, богаћењу лексичког фонда, избору одговарајуће речи у зависности од контекста, писању учтивог писма, класификацији текстова упоређивањем њиховог садржаја итд.

Уколико ништа не предузмемо, последице ће бити драматичне. Деца ће комуницирати помоћу емоџија на телефонима и остаће неспособна за било какву емоционалну и интелектуалну размену, јер без језика нема духовне размене, као ни интелектуалног развоја.

Проф. др Рајна Драгићевић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

Извор текста портал: Politika.rs