Од Манасије до подземног света

Од задужбине деспота Стефана Лазаревића до водопада који тутњи, околина Деспотовца открива снажну, мистичну и невероватно лепу Србију

Постоје места у Србији која не обилазите већ им се враћате. Деспотовац је једно од њих. Смештен у Поморавском округу, између шумовитих обронака и кречњачких масива, овај крај делује као да је настао у времену када су се историја и легенда исписивале истим пером.

Име носи по деспоту Стефану Лазаревићу – витезу Реда змаја, песнику и владару. У његово време, почетком 15. века, настаје један од најмонументалнијих споменика тог доба.

Чувар знања

На неколико километара од вароши уздиже се Манасија – манастир и утврђење подигнуто у исто време између 1407. и 1418. године. Окружена масивним зидинама и са чак 11 кула високих од 22 до 24 метра, Манасија више личи на средњовековни град него на духовно средиште. Њено утврђење чувало је не само монахе већ и рукописе и знање од османских освајања.

У Манасији је радила чувена Ресавска школа – један од најзначајнијих преписивачких и књижевних центара у овом делу Европе. О томе сведоче остаци трпезарије, у којој су монаси преводили, писали и преписивали књиге. Слутећи надолазећа освајања, деспот је рукописе слао у друге манастире и цркве, чиме је допринео очувању православне вере.

У цркви Свете Тројице поглед се задржава на фрескама изузетне вредности. Иако сачуване тек делимично, оне сведоче о високом домету српског средњовековног сликарства. Сцене из живота Христа, ликови светих ратника и поворка светих отаца, међу којима је и Свети Сава, дају овом простору посебну духовну дубину. Сачуван је и оригинални мозаички под од разнобојног камена.

Оно што овом месту даје посебну мистику је питање које ни до данас није до краја разрешено – где почива деспот Стефан?

Док једни верују да је сахрањен управо овде, други његов гроб траже у манастиру Копорин.

– Иако су постојале дугогодишње недоумице и истраживања, укључујући проналазак посмртних остатака у манастиру Копорин, антрополошке и ДНК анализе су потврдиле да се мошти Стефана Лазаревића налазе у Манасији (Ресава) – инсистира Немања, овдашњи водич од кога смо сазнали да је манастир био женски до 2022. године, сада је мушки, имамо четири монаха.

На зидине манастира Манасија се може попети. Улазница је 300 динара по особи, уз пратњу водича и траје око 20 минута.

Недалеко одавде, природа мења тон. Подручје Лисине делује као сценографија за филм.

Велико врело, у подножју планине Бељанице, избија из стења. Вода је толико бистра да делује као да нема дубину. Вредело је пружити корак лепо уређеном стазом, преко мостића.

Триста метара ниже, стаза води ка једном од најлепших призора овог краја. Велики Бук, познат и као Лисински водопад, обрушава се с висине од око 25 метара. Звук падајуће воде испуњава простор, а ситне капи у ваздуху доносе свежину.

Иако се Велики бук често наводи као највећи водопад у Србији, његова вредност није у бројкама, већ у утиску који оставља.

Пољубац тек за хиљаду година

У Ресавској пећини, удаљеној двадесетак километара од Деспотовца, путовање добија нову димензију. Смештена у кречњачком брду Бабина глава, она је једна од најуређенијих пећина у Србији.

Улазак у пећину је као прелаз у други свет. Температура је стална, светлост пригушена. Сталактити и сталагмити, стварани кап по кап милионима година, формирају призоре налик дворанама и катедралама. Посебну пажњу привлачи прича о „пољупцу” – два камена облика који се приближавају већ вековима. Према прорачунима, недостаје им тек неколико милиметара, али ће се сусрести тек за око хиљаду година. Тај спор процес раста подсећа да време овде има другачији ритам.

Пећина је дуга четири и по километра, од чега је за посетиоце уређено око 800 метара.

У средишњем делу је централни стуб висок око 20 метара и широк 12 метара. Најлепши међу стубовима је висок 12 метара, назван Кип мајке са дететом. Овај сталагмит је заштитни знак Ресавске пећине.

Дворане Ресавске пећине

За посетиоце Ресавске пећине, уз пратњу водича, уређена је доња и горња галерија. На самом улазу, у горњем нивоу је дворана колонада. Име је добила по сталактитима и сталагмитима који су срасли формирајући пећинске стубове. Остајемо без даха пред богатством кристалних форми, али стајања нема, већ смо у следећој дворани кошница, названој по сталактитима налик на старе кошнице плетаре. Пред нама је суви кањон, без накита. Трећа дворана пећине добила је поетичан назив „предворје истине”. У њој је нађен алат и огњиште прачовека (камена секира, врхови копља...). Краћим тунелом, који је накнадно пробијен, стазом поред окамењених водопада, улази се у накитом најбогатију кристалну дворану у којој се могу видети слоново стопало, обешено јагње... Спиралним степеништем се спуштамо 80 метара у утробу земље. До концертне или како је још називају, централне или дворане кипова. Име је добила због акустичности.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579243/putovanja/od-manasije-do-podzemnog-sveta