Обраћам се свом детету, а из мене проговарају моји родитељи

Од‌једном, некадашње реакције наших родитеља, које су нам се чиниле несхватљивим, почну да добијају потпуни смисао, јер не гледамо више уско – очима детета, већ широм отвореним очима родитеља.

Јесте ли и ви некад мислили да се то не може десити?

Колико пута, током одрастања, помислили смо како ћемо, када једном и ми будемо родитељи, многе ствари радити другачије?

Док смо били деца, посебно у периоду пубертета, родитељски поступци неретко су наилазили на наше неразумевање, љутњу и појачавали, ионако присутну жељу, да чим пре одрастемо, осамосталимо се и поставимо ствари онако како сматрамо да треба. И то, како се углавном чинило, потпуно другачије од наших родитеља.

А потом, када се одрастање и догодило, схватили смо да смо се, не за све, али за многе ствари претворили, малтене, у копије управо својих родитеља.

Колико пута данас, када ми имамо децу, учини нам се за властите речи да су их изговорили наши родитељи? А некада смо мислили да је баш то немогуће да се догоди!

Дете, током одрастања, посматра и усваја обрасце понашања из своје околине.

Примарна социјализација је кључна за обликовање личности, јер модели усвојени током тог процеса основа су за каснију надоградњу и формирање особе као друштвене јединке.

Кроз период одрастања особа пролази кроз читав низ развојних фаза на биолошком, психолошком, па и друштвеном нивоу.

 Начин опхођења родитељске фигуре према детету темељ је даљег развоја личности.

Дете у почетку несвесно опонаша оно што види, а неке моделе трајно прихвата, усваја и примењује у одраслој доби.

У периоду адолесценције, многи поступци родитеља, посебно родитеља истог пола, наилазе код деце на неразумевање, неодобравање, уверење да се може другачије и боље, па чак и на бунт.

Осим биолошких и психолошких разлога, треба имати на уму и искуствене – оно што нисмо проживели, најтеже схватамо.

Сигурна сам да би свако од нас могао да се сети начина понашања својих родитеља у одређеним ситуацијама које су нас нервирале. Сада, када смо и ми родитељи, можемо ухватити себе како и сами радимо управо то.

Услови у којима једна генерација васпитава децу увек се, мање или више, разликују од оних пре и оних после ње. Друштвене околности се мењају, захтеви које неприметно намеће окружење, такође. Али, онај модел усвојен током детињства остаје полазна основа за даље интеракције на различитим плановима.

Ипак, искуство и проживљене ситуације на основу којих се оно гради – непреносиви су.

Тако се, немало пута, у новим животним околностима понашамо управо онако како знамо или мислимо да би то чинили и наши родитељи.

– Данас сам себи звучала као моја мајка, иако сам рекла да ми се тако нешто никад неће десити.

Ово је реченица коју су многи од нас чули, а и доживели.

Када и сами постанемо родитељи, суочавамо се са читавим низом ситуација на дневном нивоу које су нам нове, непознате, другачије.

Образац који смо усвојили у раној животној доби почињемо несвесно да примењујемо, наравно уз одређене модификације сходно конкретним условима и околностима.

 Од‌једном, некадашње реакције наших родитеља, које су нам се чиниле несхватљивим, почну да добијају потпуни смисао, јер не гледамо више уско – очима детета, већ широм отвореним очима родитеља.

Зато је важно да у односу са децом дајемо најбољу верзију себе, како због њих док одрастају, тако и због њих као будућих родитеља.

Свака наша реченица која сада изазива гард код деце, у будућности потенцијално ће бити изговорена с њихове стране, тако да ће и бунтовне главице у једном тренутку помислити – Звучим баш као моји родитељи!

Ауторка: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња

https://www.detinjarije.com/obracam-se-svom-detetu-a-iz-mene-progovaraju-moji-roditelji/