Носталгија летовања у одмаралиштима Југославије

Те 1987. године, летовали смо у Башким Водама, у Хрватској, у војном хотелу „Сутјеска".
Мама каже да смо путовали возом од Београда до Кардељева, некадашњих, па поново садашњих Плоча, на југу Хрватске.
Ноћна вожња, неизбежно печено пиле које смо сестра и ја раскомадале тек што је воз напустио Београд, препуни вагони, кофери и платнене столице на расклапање.
Сећам се и тамно бордо плишаних седишта у купеима.
Тих година су се у нашим породичним летовањима смењивала радничка или војна одмаралишта.
Од распада Југославије таквог одмора на мору више нема.
Многа одмаралишта су порушена, запуштена, а малобројна и издата.

Природа гута бетон
Сунце пржи четинаре које немилосрдно испуштају сокове, мешајући се са мирисима лаванде, смиља и јода који испарава из Јадранског мора.
Иза растиња се жалосно се уздижу бетонски, огољени зидови некадашњег дечијег одмаралишта „Јелса" на Хвару, у једној од најлепших увала на приморју.
Грање, дрвеће и шибље пробило је подове и плафоне, неки делови су спаљени и срушени и сада су неми сведоци времена када је ову сабласну тишину, коју прекида само звук зрикаваца, надјачавала граја деце.

После више од 30 година, поново сам ту, у царству у којем сам провела неке од незаборавних летњих дана.
Крупним корацима јурим по у шибљу зараслом комплексу, док сапутницима објашњавам где се шта налазило.
Док незаустављиво причам, у тренутку ми замирише чувена бела кафа из металног лончета коју смо, као и заслађени чај, пили уз доручак.
Није ми било до купања, као да нисам могла да се опустим и уживам, окружена сабласно празним зградама.
Нисам ни приметила да су ми се очи напуниле сузама.
„Ево ти марамица и идемо", кратко ми је рекла ћерка журећи ка колима.

Нема одмора без три недеље
Петроније Поњавић, београдски учитељ у пензији, готово се до детаља присећа одлазака са школском децом на летовање.
„Најлепша одмаралишта су била на хрватском приморју.
„То ми је толико било лепо, да сам малтене живео за тренутке да одем са децом на море, зими и лети", прича сетно Поњавић за ББЦ на српском.

Путовали су авионом до Сплита, па потом до летовалишта, а пут није представљао велики трошак за родитеље, чији буџети у то време нису „патили", јер су овакви одмори били већински субвенционисани из државних буџета.
Летовало се у Милни или Болу, на острву Брач, а посећивали су и Хвар.
Сада су то ексклузивна летовалишта где је тешко наћи апартмански смештај у сезони за мање од 100 евра дневно.
Обично су остајали три недеље, јер је „било добро за здравље деце", каже Поњавић.
„Деца су уживала, шетали смо по острву, пентрали се по стенама, обилазили винограде, пецали, купали се и понекад имали наставу", сећа се Поњавић.

Колега из редакције гледа архивске фотографије одмаралишта у Јелси се подсетио „круга у којем смо гледали представе".
„Сећам се и ове телефонске говорнице на рецепцији одмаралишта", прича ми са широким осмехом на лицу.

Маратонски судски процеси
Током 1980-их, Југославију су почели да сустижу економски, а убрзо и политички проблеми који су довели до распада заједничке државе.
Нека од одмаралишта у Хрватској била су у доба Југославије у власништву Центра дечијих летовалишта и опоравилишта Београда.
„Пред хрватским судовима водимо спорове последњих седам, осам година.
„Ништа се не дешава и нисам оптимиста да ће нам вратити те објекте", каже Иван Јерговић, директор Центра.

Трошкове дечијег боравка и пута сносила је тадашња Самоуправна интересна заједница (СИЗ) у чијој је надлежности било и здравство, објашњава.
„То је било лепо, али финансијски неодрживо", каже Јерговић.
Поред Јелсе, Центар је управљао и одмаралиштима у Хвару, Милни на острву Брач, Промајни у Макарској и Јакљану, острву близу Дубровника.

Тужна судбина војних и радничких одмаралишта
Војна одмаралишта и хотели, у време Југославије изграђени дуж хрватске обале, већином су запуштена и напуштена.
„Тата је био војно лице и слике из детињства увек ме врате у војни хотел у Купарима.
„Какав је то спектакуларан одмор био, посебан осећај који се мешао са поносом што је то некако наше и што смо се осећали као код куће", каже 55-годишњи Дејан Новаков из Панчева.

Новаков је видео фотографије Купара данас и нема намеру поново да оде, макар и у обилазак.
„Не желим да кварим старе успомене", каже.
Огромни бетонски костур обрастао бршљеном у који као да никад нико није крочио данас делује као идеална сценографија за хорор филм.
До објављивања овог текста, ББЦ није добио податке Министарства одбране Србије о њиховој судбини.

„Војна, дечија и радничка одмаралишта представљају сукцесијску имовину којом се управља на основу Закона о управљању некретнинама у власништву Хрватске.
„Враћање имовине или исплата накнаде биће могући тек када буду склопљени додатни билатерални уговори", кажу у хрватском Министарству просторног уређења, градитељства и државне имовине за ББЦ на српском.
Министарство је „овлашћено" да даје некретнине у закуп најдуже на 30 година и до сада је склопљено укупно 19 уговора, али је девет раскинуто због неплаћања ренте, објашњавају.
„Разлог таквом расплету јесте чињеница да поступак раздруживања некадашње СФРЈ још није окончан".

У Црној Гори нека одмаралишта раде

За разлику од Хрватске, поједина одмаралишта у Црној Гори и даље су у власништву српских јавних предузећа, али има и оних која су продата.
Међу њима је и највеће радничко одмаралиште у некадашњој Југославији „Бисерна обала" у Чању.
„Фирма 'Рекреатурс Београд' која је била власник многих радничких одмаралишта у СФРЈ продата је компанији 'Вила Олива' из Црне Горе.
„Сви њихови објекти сада су у нашем власништву, а од радничког одмаралишта направили смо луксузни комплекс који заузима пола Чања", кажу из ове компаније за ББЦ.
Одмаралиште је било у великом минусу јер тако није могло да се послује, објашњавају.
Успомене са летовања из Чања и Бечића, два приморска црногорска града, највише памте радници јавних предузећа у Србији.
„Ишао сам као дете у радничко одмаралиште 'Бисерна обала' у Чању, а касније сам одлазио и преко фирме у којој сам запослен.
„Најбоље су биле радничке спортске игре које смо ту имали, била је то права забава", прича Игор Василије из Београда.

Никола Марић је први пут учествовао на Спортским сусретима радника у Чању 1994. године.

„Игре су окупљале више од 2.000 учесника из Србије и Црне Горе и одржавале су се у одмаралиштима јавних предузећа", каже Марић, запослен у српском јавном предузећу „Беоелектране".

Касније су ови скупови организовани у Бечићима, у одмаралишту Нафтагаса, а последњих година у Будви, у некадашњем објекту Електропривреде Србије.

Успомене не бледе, али оваквих летовања, без финансијских брига, одавно нема.
И вероватно их никада више неће ни бити.

https://www.bbc.com/serbian/cyr/balkan-69247016