Нећу да седим код Деда Мраза у крилу, нити у ичијем крилу

Када дете покаже страх, нелагоду или одбијање, то није „неваљалство” нити „пролазне фазе”. То је јасан сигнал да дете осећа нарушавање својих граница.

Пише: Владимир Пауновић, социјални радник Центра за несталу и злостављану децу

Полако се приближава време које сва деца обожавају, а то је време новогодишњих празника, посебан период за децу, који са собом носи неку своју магију. Атмосфера се тада битно мења. Приметићете да је град много осветљенији него иначе, више украшен, а репертоар у радњама, у неку руку, постаје богатији производима са много више шећера у себи и бојама и изгледом који су просто неодољиви за све, а посебно за децу. Све одише неком позитивном енергијом лаганог испраћаја текуће и дочека Нове године, у којој ћемо себи обећати остваривање неких нових победа и промена у односу на претходну. И, наравно, ништа то не би било могуће без Деда Мраза.

Може ли четбот заиста да буде друг вашем детету

Деда Мраз је неизоставни део новогодишње атмосфере, посебно за децу. Он је тај мистични чикица, који доброј деци доноси поклоне које су у претходној години пожелела и због чега су деца у стању да измене своју аутентичност и понашање. „Буди добар дечак или добра девојчица и стићи ће ти поклон!” је главна порука коју Деда Мраз носи. Али шта је поред тога потребно да би Деда Мраз некоме уручио жељени поклон? Тај део постаје тек интересантан. Да би дете добило поклон, потребно је да Деда Мразу седне у крило. У птактиковању тога постоји мали проблем, а он умногоме утиче на понашање деце у будућности. Да ли је ово нешто што заиста желимо – да зарад поклона или слике верују непознатој особи коју мејнстрим медији представљају као највећег пријатеља деце? Питање за размишљање за садашње родитеље: Колико пута сте водили дете на сликање са Деда Мразом, а да дете то није желело? И да ли би дете заиста село Деда Мразу у крило да му није обећан поклон?

Питање личних граница код деце је и даље табу тема у нашем друштву, с обзиром на то да у васпитном дискурсу нашег друштва и даље владају оне старе: „Ти све слушаш, ти си баш добар дечак или добра девојчица” или „Пољуби деду, бабу, стрица, кума, немој бити неваљао” или „Мораш да слушаш, буди добро дете”, наставите низ.

Овај културолошки феномен у нашем друштву није усамљен, постоји свуда у свету, и сам циљ оваквог облика васпитања је пре свега стварање подлоге за друштвено прихватљиво и предвидљиво понашање, а не развијање дететове личности и ставова. Несвесно, родитељи на овај начин стварају код детета личност која ће занемаривати своје потребе, границе и инстинкте и створити особу која неће лако рећи „не” и која ће удовољавати другима. Удовољавајући захтевима родитеља или пак очекујући награду, дете несвесно у свој простор може да пусти особу чије намере могу бити зле. Овде се стварају услови који од једног детета потенцијално у будућности могу направити жртву вршњачког насиља, предатора, насилног партнера.

Управо зато је важно да се запитамо: шта дете заправо учи из ситуације у којој га одрасли наговарају да седи у крилу особи коју не познаје, само зато што тако „треба”?

Можда ми одрасли у томе видимо само празничну традицију и симпатичан обичај, али дететов унутрашњи свет функционише другачије. За дете је осећај сигурности важнији од ритуала, а поверење не може да се изгради у неколико минута, уз светлуцаве сијалице и обећање поклона.

Како (не)свесно ломимо дечаке: „Немој да плачеш, ниси девојчица“

Када дете покаже страх, нелагоду или одбијање, то није „неваљалство” нити „пролазне фазе”. То је јасан сигнал да дете осећа нарушавање својих граница. Дете још нема речник да каже: „Не осећам се безбедно” или „Не желим ово”, зато говори кроз сузе, грчење тела, одвраћање погледа или одбијање. А наш задатак као одраслих је да те сигнале чујемо.

Ако дете научимо да игнорише сопствене границе зарад традиције, поклона или лепе фотографије, шаљемо поруку да су његова осећања мање важна од очекивања околине. То може имати дугорочне последице: дете расте у особу која теже каже „не”, која сумња у сопствене инстинкте, која лакше прећуткује непријатност и која постаје рањивија на манипулацију.

Ритуал Деда Мраза можемо створити на безбеднији и здравији начин, тако што ће дете можда само стајати поред Деда Мраза, а не у крилу, и то је сасвим довољно. А можда не жели да се уопште слика. И све је то у реду.

На нама је да деци покажемо да се границе поштују, да се тело никада не даје „по аутоматизму” и да ни поклон ни празник не смеју да буду условљени физичком блискошћу са непознатом особом. Тиме их не лишавамо магије празника, напротив, учимо их да је права магија у томе да се осећају сигурно, чујно и поштовано.

На крају, можда је најважније да се запитамо у какве одрасле особе желимо да наша деца израсту? Оне који пристају на нешто што им је непријатно само зато што „тако треба” или особе које знају да слушају себе, своје тело и своје границе? Ако желимо ово друго, онда је право време да кренемо од малих, свакодневних ситуација, па чак и оних које се скривају иза шљаштећих лампица, новогодишњих поклона и чувеног црвеног одела.

https://www.detinjarije.com/necu-da-sedim-kod-deda-mraza-u-krilu-niti-u-icijem-krilu/