На баке одувек мирише детињство...

Оне су мајсторице које чистом емоцијом боје дане, а касније сећања и ушушкавају их топлином свог загрљаја. Најукуснија јела, најлепши распусти, савладана животна лекција, савет злата вредан – све то носи бакин печат.

У одгајању деце, у великом броју случајева, баке и деке имали су велико учешће некада. Околности су биле другачије, начин живота, такође. У пензију се ишло са мање година живота и радног стажа. Ритам свакодневице био је умеренији и мирнији.
Ипак, иако се друштвене околности у којима ми данас одгајамо децу у бројним аспектима разликују од оних када смо и сами били деца, неке константе дозвољавају упоредивост и дају осећај трајности.
Таква константа је љубав између баке и унучади.
И љубав деда носи своју драгоценост, али утицај доминантно патријархалног начина одгајања, посебно у пређашњим временима, условио је да се љубав на овој релацији не показује увек толико експлицитно као у односу баке и унука. Из тог разлога, не у сваком случају али доминантно, ту су емоције исказане кроз игру, шетње, учење заната, загрљај, али често без директне и неспутане нежности којом баке несебично знају обасипати унучад.
На баке одувек мирише детињство. Оне су мајсторице које чистом емоцијом боје дане, а касније сећања и ушушкавају их топлином свог загрљаја. Најукуснија јела, најлепши распусти, савладана животна лекција, савет злата вредан – све то носи бакин печат.
Родитељску усмереност на одгајање деце може пратити грч изазван потребом, намером и жељом да се постигне све. А то није мало и није лако. Родитељи немају привилегију временске дистанце и искуства које баке имају. Оне виде и пре него се догоди, знају а да им се не каже, осете иако им догађаји нису пред очима.
Ситуације са којима се родитељи тек упознају, баке су искусиле и знају где су грешиле, иако су биле вођене најбољим намерама.
Ипак, искуство се не може пренети из руке у руку, мада би то био вредан дар. Може послужити као путоказ, али не бирамо сви исте правце, а ни одредишта.
Неретко се може чути мишљење да се унучад воле више од деце. Усудићу се изнети лично мишљење – не воле се интензитетом снажније, него се воле опуштеније! Сва та љубав која је некад била прикривена родитељском бојазни сада сија у пуном сјају кроз изразе бакине страхом непригушене емоције.
Ипак, у животне улоге се не треба мешати. Родитељи су ту да имају доминантну улогу у одгајању и социјализацији д‌јеце, а баке да, сходно властитим осећајима, пружају емоције и, када нађу за потребно, дају савете, притом не кршећи самоиницијативно родитељска правила, макар и увиђали њихову неоправданост. Јер, савет је једно, а самовоља нешто друго.
Деци никад превише љубави и свака блиска особа у њиховом одрастању има важну улогу. Али, баке – посебну. Многе су тога свесне и то прихватају као драгоцен дар.
Оне дају најлепше ноте сећањима на детињство, разумевање које код других, па чак и код родитеља, некада изостане, посебну топлину обичним свакодневним стварима и успомену која се кроз живот носи као богатство.

Пише: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња

https://www.detinjarije.com/na-bake-oduvek-mirise-detinjstvo-one-su-majstorice-koje-cistom-emocijom-boje-dane-a-kasnije-secanja-i-ususkavaju-ih-toplinom-svog-zagrljaja/