Девиза – Како смо могли ми, па нам ништа не фали – не може се безусловно примењивати, јер су услови и стилови живота у периодима који се упоређују различити. Обим, врста и сложеност изазова са којима су се родитељи некада суочавали током подизања деце били су другачији него данас.
Отац будућег првачића износи јавно своје погледе по питању начина васпитавања деце и саопштава да ће његово дете од почетка школске године ићи само пешице у школу.
Мајка другог детета пита да ли то сматра безбедним с обзиром на то да им је кућа удаљена километар и по до два од школе и да на тој деоници треба проћи узан пут кроз слабо насељени део, а потом и прометну магистралу.
Одговор је гласио да је и он порастао у истој кући, похађао исту школу и сваки дан ишао пешице, па му ништа не фали. Уз закључак да „деца морају очврснути“.
Мајка другог детета је изразила бојазан да таква одлука можда није најбезбеднија, уз кратак коментар да она не планира да своје дете пушта само, иако улаз у школу види са терасе стана.
Овај дијалог је, за мене, био најсликовитији приказ сусрета два васпитна модела који се сучељавају у данашњици. Док се једни слепо држе наслеђеног обрасца, други беже у супротну крајност.
Одрасли људи, неретко посматрајући данашњу децу и упоређујући начин живота и функционисања, истичу своју самосталност у периоду детињства насупрот данас присутној размажености деце. То је донекле оправдано. Само донекле, јер истина је да је у данашњици заступљен тренд попустљивог родитељства чије негативне последице су видљиве у социјалним интеракцијама деце, што се може уочити кроз тешкоће у поштовању граница, преузимању одговорности и поједине облике вршњачког насиља.
Ипак, како та крајност није добра, није добро ни претерано форсирање самосталности деце, које обично подразумијева њихово стављање у ситуације за које немају психичку, емотивну ни социјалну зрелост. Та друга крајност била је знатно присутнија у временима када су одрастали наши баке и деде, родитељи, а делимично, и неки од нас. Али, у тим временима су и друштвене околности биле другачије.
Такође, морамо имати на уму да није све оно што се некада подразумевало и прихватало било у потпуности исправно. Само зато што нам је познато и блиско кроз одрастање, не значи да је тај модел потребно беспоговорно и потпуно некритички прихватити.
Прилагођавање новим околностима уз мењање оног што се показало нефункционалним или лошим је процес који тражи пуну укљученост, баланс, а пре свега, време које ћемо посветити деци и процесу њиховог васпитања.
Данас, како се чини, генерално смо побегли од једног хладнијег ка препопустљивом моделу васпитања, а ниједно ни друго није добро. Уколико попустљивост тумачимо као израз љубави коју желимо да пружимо детету, нисмо суштински одмакли даље од пређашњег строгог модела. То су исти производи различито упаковани, један у папир страха, други у папир на којем пише да је све дозвољено, а оба крију могуће негативне последице по психо–социјални развој деце.
У првом случају, дете се може суочити са неким личним несигурностима које стварају препреке у друштвеном функционисању, а у другом случају дете може изгубити осећај за разликовање друштвено прихватљивог од друштвено недопустивог понашања.
Личне фрустрације, али и негативни ефекти по околину, у оба случаја представљају могуће последице.
Модели васпитавања су друштвени обрасци, а у њиховој примени у сваком тренутку мора постојати свест да је љубав брига, чување од себе самог и спољашњег света, али и чување других од себе, учење како треба, подршка, а не дозвољавање неспутаности дечијој вољи, једнако као ни превремено гурање у свет одраслих.
Суштина је у балансу за чије постизање је потребна пуна родитељска укљученост – деца не треба да буду презаштићена, али не смеју бити препуштена сама себи.
Пише: Марија Булајић Шкулетић, социолошкиња
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах