Насиље се и даље нормализује у спорту

Шта нам податак да чак 77% непримереног понашања чине викање, вређање и понижавање говори о култури спорта код нас?

„Овај податак нам говори да на територији Републике Србије и даље влада тзв. култура нормализације насиља, што имплицира да су викање, вређање, понижавање и/или омаловажавање општеприхваћени алати за рад (и у спорту). Наиме, многи тренери, али и родитељи, верују да се на тај начин гради карактер, челиче деца и сл. Волела бих да се сви запитамо, која је емоционална цена коју дете плаћа? Мој утисак је да се дете третира као спортски ресурс, а не као личност.“ – наводи др Шкорић.

„Мој утисак је да се дете третира као спортски ресурс, а не као личност.“

Где је граница између дисциплине која је потребна у спорту и понашања које може да остави последице по дете?

„Граница је заправо врло јасна. Наука је често дефинише кроз разлику између структуре и контроле. Здрава дисциплина је пожељна. Тренер поставља одређене захтеве, међутим када дете погреши, критика би требало да је усмерена на акцију, а не на личност детета, како то често бива у спорту. Граница је свакако пређена када тренер користи увреде, понижавање, застрашивање и сл. Можда најбољи показатељ јесте само понашање детета, уколико осећа страх, стид или безвредност, уместо мотивације да напредује, то више није здрава дисциплина.“ – рекла је Јована Шкорић.

Емоционално насиље као „нормалан део спорта“

Резултати истраживања показују да је емоционално насиље најчешћи облик непримереног понашања којем су деца изложена у спортском окружењу. Викање, вређање, омаловажавање и понижавање често се представљају као начин мотивације или изградње дисциплине, иако стручњаци упозоравају да такви поступци могу оставити озбиљне последице по самопоуздање, емоционални развој и однос детета према спорту.

Посебно забрињава чињеница да многа деца оваква искуства не пријављују јер се плаше последица, верују да им нико неће поверовати или сматрају да је такво понашање „нормално“ и саставни део спортског успеха.

Зашто деца често ћуте о оваквим искуствима, а родитељи их понекад препознају тек када последице постану озбиљне?

„Као што је и наше истраживање показало, разлози су врло различити“ – наводи проф др Шкорић и додаје – „Крећу се од тога да деца мисле да неће бити схваћена озбиљно, да ће изневерити родитеље/тренере, да ће изгубити место у тиму, да ће бити осрамоћени, криви и сл. Најтужније је што често деца преузимају одговорност за туђе насилно понашање, мисле да су то заслужила, нека деца верују да је то понашање „нормално“, посебно у случајевима када исту поруку добијају и од својих родитеља.“

Који су први знаци да тренеров приступ више није мотивација и захтевност, већ прелази у емоционално насиље?

„Важно је нагласити да не реагују сва деца исто на искуства насиља. Међутим, неки први показатељи око којих постоји консензус јесте промена понашања у односу на тренинге, дете више не жели да иде на тренинге, осећа страх, брине о грешкама, изненадна несигурност и сл. Такође, потребно је обратити пажњу и на свакодневно функционисање детета, да ли је дошло до (наглих) промена са спавањем, исхраном и другим функцијама које су дететова свакодневица.“ – наглашава проф др Јована Шкорић.

Шта је показало истраживање?

    77% пријављених непримерених понашања односи се на викање, вређање и понижавање.

    Деца често не пријављују насиље због страха од последица.

    Многи млади спортисти верују да су такви поступци нормалан део тренинга.

    Стручњаци упозоравају да дисциплина никада не подразумева понижавање детета.

    Сигурно спортско окружење подразумева поштовање, подршку и заштиту достојанства сваког детета.

 Шта бисте поручили родитељима који нису сигурни да ли је оно што њихово дете доживљава на тренингу „нормалан део спорта“ или разлог за забринутост?

„Порука за родитеље и златно правило односи се на то да би родитељи требало да верују својој деци. Емпиријски подаци доследно показују да је проценат лажних пријава за насиље међу децом готово статистичка грешка. Пажљиво слушајте своје дете и гледајте како се осећа. Спорт би требало да буде сигурно окружење где ће дете да се развија, а не место где се осећа уплашено, повређено и/или мање вредно.“ – закључила је проф др Јована Шкорић.