Када родитељ каже: „Не знам више шта да радим”

Када свакодневни изазови прерасту у кризу, породицама је често потребна додатна подршка како би поново успоставиле рутину, сигурност и стабилну комуникацију. Управо зато хуманитарна организација СОС Дечија села Србија кроз Програм „Јачање породице“ пружа стручну и практичну помоћ на терену, оснажујући родитеље и децу да заједно пронађу конкретне кораке ка функционалнијем породичном животу.

У једном тренутку, свака породица може дођи момента где се умор нагомила, тонови постану виши него што желимо и осећаја ствари измичу контроли. Дете не слуша, обавезе се множе, а дани су пуни екрана, порука, рокова и брига које не питају да ли имамо снаге. У тим ситуацијама родитељи често не траже савршен савет, већ желе да их неко види и да им врати осећај припадности.

У хуманитарној организацији СОС Дечија села Србија, стручњаци који раде са породицама у кризи кажу да се промене најчешће покрећу онда када родитељ може да говори отворено, без страха да ће бити окривљен или осуђен. Искуства из рада са породицама и децом из осетљивих друштвених група поделиле су Биљана Зорић Димић, директорка СОС Дечијег села у Краљеву, и Ирена Костадиновић, координаторка Програма „Јачање породице“.

Родитељство није слабије јер су околности захтевније

Родитељи данас, каже Зорић Димић, балансирају између постављања граница и пружања подршке у свету који се мења брже него икада, уз економску неизвесност и сталну изложеност дигиталним садржајима. У тој стварности, „послушност” често постане мерило успеха, а сваки отпор детета делује као лични пораз.

„Када дете не жели да послуша родитеља, важно је имати у виду да непоштовање правила није знак да је дете лоше, непослушно или неваспитано, већ порука да се дете бори са емоцијама или да се иза одређеног понашања крије нека незадовољена потреба”, наводи Биљана Зорић Димић, директорка СОС Дечијег села у Краљеву, иначе психолошкиња по струци. То не значи да правила нису потребна. Напротив, границе су део сигурности. Али начин на који се постављају може да направи разлику између односа заснованог на страху и односа заснованог на поверењу.

Кад дете „не слуша” шта нам оно заправо поручује?

У кризним тренуцима родитељи често примећују само непослушност. Стручњаци, међутим, да родитељима поручују да одређено понашање може бити важна порука.

„Границе деци треба поставити јасно и објаснити због чега су постављене. Такође, важно је да родитељ буде доследан у томе да се те границе поштују, јер ако их се ни сам родитељ не придржава, дете ће у родитељу видети недоследност, а искуство је показало да су доследни родитељи у очима детета родитељи који пружају сигурност. Треба указати на то шта ће се догодитиуколико се не поштују одређена правила, односно увести предвидљивост”, саветује родитеље Биљана Зорић Димић. Циљ васпитања није дете које се повлачи из страха од казне, већ дете које постепено учи одговорност према себи и другима.

Шта кад родитељ „губи контролу”

Јасно је да родитељи нису роботи који у кризним ситуацијама из рукава лако могу извући адекватну васпитну технику. Они су људи. И зато је једна од најважнијих порука у раду са породицама не „не вичи”, већ: научи шта да радиш пре него што викнеш и шта да урадиш после, ако се то ипак деси.

„Ако смо преплављени емоцијама, потребно је да направимо паузу од 10 секунди, да спорије и тише причамо. Можемо и да одложимо реакцију на 10 до 15 минута. Уколико се и деси да вичемо, треба да признамо, и то је сасвим у реду, да смо погрешили. Дете ће тако научити да је у реду погрешити и извинити се. Границе без казни значе да промене у понашању заснивамо на односу, а не на страху. Родитељи треба да знају да деца не траже родитеља који је савршен, него родитеља који је присутан. Треба да воде рачуна о свом менталном здрављу, да буду спремни да уче из нових искустава, то није знак слабости, већ управо знак одговорног родитеља. Брига о детету започиње бригом о себи, и то је основа доброг родитељства”, саветује Биљана Зорић Димић.

Када свакодневни изазови прерасту у кризу, породицама је често потребна додатна подршка како би поново успоставиле рутину, сигурност и стабилну комуникацију. Управо зато хуманитарна организација СОС Дечија села Србија кроз Програм „Јачање породице“ пружа стручну и практичну помоћ на терену, оснажујући родитеље и децу да заједно пронађу конкретне кораке ка функционалнијем породичном животу.

„Неко да нас саслуша”: Шта се дешава кад породица уђе у кризу

Породице у кризи које улазе у Програм „Јачање породице” често су већ исцрпеле све своје „унутрашње ресурсе”. Тада помоћ не почиње саветом, већ почиње слушањем.

Реченицу „Не знам више шта да радим“ у Програму „Јачање породице“ најчешће чују онда када се стрес и обавезе нагомилају, а родитељи изгубе осећај контроле. Тада се, објашњава Ирена Костадиновић, координаторка Програма „Јачање породице”, као први знакови потребе за подршком често јављају исцрпљеност, чешћи конфликти у породици, повлачење или безнађе, али и промене код детета од регресије и раздражљивости до повучености и проблема у школи или вртићу. „Важан сигнал је и када породица нема мрежу подршке или се из страха од осуде удаљава од институција и помоћи. Да се ствари поправљају видимо по томе што се враћају рутина и мирнија комуникација, родитељ јасније поставља границе и препознаје потребе детета, а дете је сигурније и сарадљивије, уз осећај да: ‘није савршено, али знамо следећи корак’”, наводи Ирена Костадиновић.

Родитељима у кризи највише значи да их неко саслуша без осуђивања и да заједно „распетљамо” шта се заправо дешава. У том простору, објашњава Ирена, већ и само именовање страха, умора и кривице може да смањи напетост, јер родитељ престаје да буде сам у својој спирали мисли.

„У том тренутку циљ није ‘поправити све’. Циљ је пронаћи оно што је могуће урадити сада”, наводи Ирена Костадиновић.

Фото: СОС Дечија села Србија

Како изгледа подршка у Програму „Јачање породице“: од првог разговора до првих корака

У Програму „Јачање породице”, подршка обично почиње иницијалним разговором у коме се чује прича породице и препознаје шта је најхитније. Потом се заједно постављају реални циљеви и прави план корака.

„Родитељима који се устручавају да потраже помоћ поручујем да је то знак одговорности, а не слабости, и да је нормално осећати стид или страх од осуде. У Програму ‘Јачање породице’ важно нам је да нико не тражи кривца. Разговор водимо дискретно, уз поштовање и договор са породицом о сваком наредном кораку. Процес обично почиње иницијалним разговором у ком чујемо причу породице и препознамо шта је сада најхитније, а затим заједно постављамо реалне циљеве”, објашњава Ирена Костадиновић.

Она наводи да родитељи често долазе са идејом да морају бити непогрешиви. У разговорима их стручњаци враћају једноставнијој истини: детету није потребан савршен родитељ, потребан му је присутан родитељ.

На крају, подршка породицама у кризи не подразумева „магично решење“, већ пружа родитељима идеју да се изазови могу решавати корак по корак. И зато је најважније да родитељи који мисле да решење не постоји чују оно што у Програму „Јачање породице“ понављају сваког дана: „Помоћ не долази да би вас оценила, већ да би вас оснажила”.

Хуманитарна организација СОС Дечија села Србија на девет локација широм Србије реализује бесплатан Програм „Јачање породице” за све породице у кризи, уз помоћ донација грађана и компанија.

https://www.detinjarije.com/kada-roditelj-kaze-ne-znam-vise-sta-da-radim/