Када деца нешто добро ураде, не треба им причати да су паметна...

Да сам јуче умро...не бих знао да деци када нешто добро ураде не треба причати да су паметна...

А онда ми је бриљантни Влада Боровница...један од најбољих српских психолога и психотерапеута...и човек кога сматрам својим пријатељем...и то гледам као једно од својих највећих животних достигнућа...објаснио да није никакав проблем у тој реченици док деци иде...али да је скривена имплицитна порука те реченице...да ако ниси нешто добро урадио и не иде ти...онда мора да си глуп...и никакав...

А ником не иде заувек...

И стално...

Човече...

Никад ми то не би пало напамет... 

Много је боље децу похвалити за труд...и рећи...браво ти га баш си се потрудио...или добро...следећи пут ће бити боље...само мораш више да се потрудиш...

А да не причамо о томе како рад и дисциплина на дуге стазе увек побеђују таленат и урођене способности...

Јер деци је лако...

Контролни из математике је предвидљив...поштен и генерално највише зависи од тога колико је неко учио...

Живот обично није...

Да ли ће неко успети да се оствари у нечему што му је важно...

Да ли ће неки мушкарац зарадити новац...

Да ли ће се нека жена удати и родити децу...

Да ли ће неко уписати глуму...или бити добар у неком спорту...

То зависи од сто фактора...

Понекад и од обичне среће и случајности...

Зато је битно да код деце од малих ногу усадимо то...да оствареност на неком појединачном животном пољу...а поготово то да ли им се остварила нека жеља никада није и неће ни бити показатељ тога колико су вредни као људи и колику љубав заслужују...

Па замислите само ове реченице...

Волим те сине зато што имаш пара...

Волим те ћеро зато што си се удала...

Волим те зато што добро шутираш на кош... 

Волим те зато што студираш глуму...

Јака љубав...онолико...

И добро родитељство...кад би се шалили...

Јасно вам је да ту нешто није како треба...

И питање је онда да ли се воле баш та деца или благодети које њихови успеси доносе у живот родитеља...макар то било и само да се похвале пред познаницима и комшилуком...

А деца ће увек мислити о себи управо оно што им је сто пута поновљено...шта год то било...

Ту реалност није много битна...

Нити анатомија...

Нити било које објективно постигнуће...

Али зато...

Волим те што си мој...

И ту сам за тебе...

Какав год да си...

И како год ти тренутно ишло...

Честитам на успеху...исплатило се сво твоје одрицање...труд и рад...

Или биће боље други пут...само се потруди више...

И немој себе обезбређивати што нешто немаш...или ти жеља није остварена...

Само настави да се бориш...

Једноставно никад не могу да изгубе...

Навијати за свој омиљени клуб само када побеђује је интелектуално...морално и људски наиван манир...

И шта је ту уопште и поента...

А то је само клуб...

Колико смо ми сами већи и битнији од тога?

Стога...

Живео ти мени Ђурићу...

А вероватно вам је јасно да то важи и за буквално сва остала презимена на свету...

Само упишите своје на крају...

Почните да навијате за себе из петиних жила...

А поготово онда када вам не иде...

И само напред...

Живели и ви...

И нек вам је са срећом...

др Владимир Ђурић