Зашто муж виче на мене?

Када блиска особа повиси глас на нас, то увек боли, нарочито када је реч о браку. Свака жена жели да се поред свог мужа осећа подржано, вољено и сигурно. Када се уместо мирног разговора суочи са грубим речима или виком, осећај сигурности у односу бива нарушен. Многе жене тада почињу да траже узрок у себи и питају се: „Шта сам погрешила?“ или „Могу ли нешто да учиним да се ова ситуација промени?“

Важно је разумети шта може стајати иза мужевљеве раздражљивости. То могу бити умор, емоционална исцрпљеност, неспособност да говори о својим осећањима или унутрашњи проблеми повезани са самопоуздањем и прихватањем себе. Разумевање тих узрока може помоћи да боље схватите свог мужа и покушате да изградите мирнији и однос пун међусобног поштовања.

Маргарита Челишева
психолог

 Разлози због којих муж може да виче

 Стрес, преоптерећеност и умор

Мушкарац често носи велики део одговорности за финансијску сигурност породице. Има професионалне обавезе на послу, кућне обавезе, супругу, а често и децу којој су потребни пажња и подршка.

Савремени начин живота намеће брз темпо – потребно је све стићи и то што пре. Недостаје нам време да застанемо, одморимо се или једноставно будемо у тишини. Када се умор и напетост нагомилају, постаје све теже контролисати емоције. Муж тада може постати раздражљивији и осетљивији на свакодневне ситнице. Безазлена кућна ситуација, успутна примедба или обична молба могу постати последња кап која изазове излив емоција у виду вике.

Често ни сам мушкарац није свестан колико је исцрпљен и преоптерећен. Уместо да говори о својим бригама, страховима или осећањима, он их изражава кроз раздражљивост и викање. Многим мушкарцима је лакше да покажу бес него да признају сопствену рањивост.

Истовремено, важно је да супруга има на уму: може да разуме и подржи мужа у његовим тешкоћама, али то не значи да треба да трпи вику. Разумевање и подршка не искључују здраве границе. Могуће је признати да му је тешко, а истовремено јасно рећи да међусобно поштовање мора остати присутно чак и у најтежим тренуцима.

Када партнери могу отворено да разговарају о својим осећањима, потребама и умору, потреба да се „издувају“ кроз викање постепено се смањује. Много је лакше носити се са стресом тамо где вас неко чује и где можете искрено рећи: „Тешко ми је, уморан сам“, без претварања сопствене боли у агресију према вољеној особи.

 Немогућност да се носи са емоцијама

Понекад иза вике не стоји жеља да се супруга повреди или понизи, већ недостатак вештине да се емоције изразе на здрав начин. Многи од нас одрасли су у породицама где су повишен тон, оштре речи и бурне емоционалне реакције били уобичајен начин комуникације. Дете такав образац несвесно усваја као нормалан.

Када одрасте, човек може искрено желети топао и поверљив однос, али у тренуцима беса, повређености или немоћи аутоматски се активира познати образац понашања. Уместо да каже: „Повређен сам“, „Тужан сам“ или „Потребна ми је подршка“, он почиње да говори гласније, оптужује или виче.

Често се иза вике крију осећања која човек не уме да препозна или изрази речима: страх да неће бити схваћен, брига за будућност, осећај беспомоћности, разочарање или нагомилана увређеност. Вика тада постаје сигнал унутрашње напетости са којом особа још није научила да се носи другачије.

Важно је разумети да овакво понашање не мора нужно значити да особа не воли свог партнера. Људи понекад највише вичу управо на оне који су им најближи, јер се поред њих осећају довољно сигурно да не контролишу емоције. Међутим, блискост никада не сме бити оправдање за наношење бола другоме.

Нагомилане увреде и нерешени породични сукоби

Када се проблеми у породици дуго прећуткују, незадовољство се постепено гомила. Због тога чак и безначајан повод може изазвати снажну емоционалну реакцију. Зато је важно да међу супружницима постоји отворен и пун поштовања дијалог.

Некада партнери из најбољих намера избегавају сукобе: неко не жели да повреди другога, неко се плаши свађе или верује да ће проблем сам проћи. Многи су одрасли у породицама где се о проблемима није говорило: „Зашто да причамо о томе, па волимо се.“

На први поглед то изгледа као покушај очувања мира, али нерешени проблеми не нестају сами од себе. Напротив, гомилају се и временом почињу да утичу на атмосферу у односу.

Тада и ситница – неопрана шоља, заборављена молба или свакодневни неспоразум – може изазвати експлозију. Са стране делује као да је реакција претерана, али особа заправо реагује на читав терет потиснутих емоција.

Иза раздражљивости често стоје потребе о којима супружници никада нису отворено разговарали: жеља да буду саслушани, подржани, да добију више пажње, бриге или разумевања. Када те потребе остану незадовољене, јавља се осећај усамљености чак и поред вољене особе, заједно са увређеношћу и разочарањем.

Зато је важно гледати не само на саму вику већ и на оно што се дешава између свађа. Постоји ли простор за искрен разговор? Могу ли супружници да говоре о својим осећањима без страха да ће бити осуђени или несхваћени? Управо одговори на ова питања често откривају прави узрок напетости.

Жеља за контролом

Реч „контрола“ често се повезује са свесном жељом да се друга особа потчини. Међутим, у стварности је ситуација много сложенија. Понекад иза потребе за контролом стоје несигурност, унутрашња напетост или страх од губитка нечег важног.

Када мушкарац осећа да разговор не иде онако како је очекивао, да његово мишљење није прихваћено или да губи контролу над ситуацијом, може почети да говори гласније, прекида саговорника или виче. То није увек свесно – понекад је то покушај да поврати осећај сигурности.

Неким мушкарцима посебно тешко пада неизвесност, неслагање или одбијање. Различито мишљење доживљавају не као природан део односа, већ као претњу блискости, поштовању или сопственом ауторитету. Дешава се и да су одрасли у окружењу где је „у праву био онај ко гласније говори“, па је повишен тон постао њихов уобичајен начин утицаја на разговор.

Међутим, у здравој вези свако има право на своје мишљење, осећања и границе. Блискост не значи потчињеност. Право међусобно разумевање настаје тамо где људи могу отворено да разговарају без притиска или страха од казне због неслагања.

Ако муж редовно виче управо онда када износите своје мишљење, браните своје потребе или покушавате да поставите границе, важно је запитати се не само због чега се он тако понаша, већ и да ли у вашем односу постоји довољно простора да и ваш глас буде саслушан. Љубав расте тамо где партнери умеју да слушају једно друго чак и када се не слажу. Управо поштовање различитости чини брак заиста снажним.

 Шта можете да урадите ако муж виче

 Говорите о својим осећањима када сте обоје мирни

О последицама вике најбоље је разговарати не током свађе, већ када сте обоје смирени и спремни да чујете једно друго.

После конфликта људи често расправљају само о томе ко је био у праву, а заборављају да говоре о томе како су се током свађе осећали. Управо то може бити најважније.

Уместо:
„Ти стално вичеш на мене.“

Можете рећи:
„Када разговор пређе у повишен тон, осећам се повређено и тешко ми је да се поред тебе осећам сигурно.“

 Поставите границе

Свако има право на комуникацију пуну поштовања, чак и када се разговара о тешким или непријатним темама.

На пример:
„Спремна сам да разговарам о проблему, али нисам спремна да разговарам док вичеш на мене.“

Важно је да границе не остану само на речима већ да буду праћене поступцима. Ако разговор постане превише емотиван, корисно је направити паузу и вратити се теми касније. Можете се унапред договорити шта ћете урадити ако током разговора дође до вике, па чак и осмислити „стоп реч“ која ће означити да је време за прекид разговора.

Границе не удаљавају партнере, већ стварају сигуран простор у коме се обоје могу осећати саслушано.

Сагледајте ширу слику

Један емоционални испад није исто што и стално викање. У готово свакој породици постоје тренуци када емоције превладају. Зато је важно посматрати целокупну слику, а не само појединачне инциденте.

Шта се дешава после свађе? Да ли муж може да призна да је погрешио? Да ли му је жао због изговорених речи? Да ли жели да ради на свом понашању? Да ли таквих ситуација временом има мање?

Одговори на ова питања често говоре много више него сама чињеница да је дошло до свађе. Здрава веза не значи одсуство конфликата, већ способност партнера да заједно пролазе кроз тешкоће, извлаче поуке и постепено напредују.

 Потражите стручну помоћ када је потребна

Понекад се супружници искрено воле, али се стално враћају истим болним обрасцима понашања. Желе да поправе однос, али не знају како.

Брачна терапија може помоћи да се уоче ствари које је тешко приметити изнутра: скривене увреде, нагомилана очекивања и устаљени обрасци понашања који годинама стварају напетост.

На терапији партнери могу боље разумети шта се дешава у њиховој породици, научити да боље разумеју једно друго и отвореније говоре о својим осећањима.

Индивидуални рад са психологом такође може бити од велике помоћи. Он помаже да боље разумете себе, своја осећања и потребе, али пре свега јача унутрашњу стабилност, захваљујући којој током сукоба нећете преузимати одговорност за туђу агресију нити тонути у осећај кривице.

Најважније је запамтити: обраћање психологу није знак слабости, већ израз бриге о себи и својој породици.

Ако муж виче, то пре свега говори о начину на који се носи са својим емоцијама и унутрашњим конфликтима. Ваши поступци могу утицати на динамику односа, али одговорност за агресивно понашање увек сноси онај ко га испољава.

Присуство вике у вези није разлог да одмах кривите себе или мужа нити да одустанете од заједничке будућности. То је прилика да застанете и искрено погледате шта се дешава између вас. Понекад управо таква пажња према сопственим осећањима представља први корак ка промени – ка односу са више поштовања, јаснијим границама и већом емоционалном сигурношћу.
 

извор