Зашто желимо одмах да зауставимо дечије сузе?

Плач је нормалан начин изражавања емоција, али га наш мозак региструје као сигнал узнемирености који тражи пажњу и покреће потребу да одмах реагујемо. Искуства из властитог детињства тај аларм могу додатно појачати.

Дете почиње да плаче. Можда се ударило. Можда му је брат узео играчку. Можда није добило чашу боје коју жели, можда је изгубило у игри или је време да се напусти игралиште.
Пре него што стигнемо да размислимо о томе шта се догодило, наше тело већ реагује.
Рамена се затегну, дисање убрза, пажња се сузи. Јавља се немир и снажан осећај да нешто морамо урадити како бисмо плач што пре зауставили.
„Смири се.“
„Није то ништа.“
„Молим те, само престани да плачеш.“
Оваквим реченицама не желимо нужно занемарити дететове осећаје. Често само покушавамо прекинути аларм који је његов плач покренуо у нама.
Плач је сигнал који је тешко игнорисати. Али то што нас позива да реагујемо не значи да сваке сузе морамо одмах зауставити.
Плач није обичан звук
Пре него што може рећи: „гладан сам“, „боли ме“, „превише ми је“ или „требаш ми“, беба плачем позива одраслу особу да приђе.
Из еволуцијске перспективе, то има смисла. Људска беба дуго зависи од других људи и потребан јој је сигнал довољно снажан да прекине оно што одрасла особа ради и усмери пажњу према детету.
Истраживање проведено с мајкама из 11 земаља показало је да су међу најчешћим реакцијама на плач бебе били приближавање, подизање и обраћање детету. Снимања мозга показала су активирање подручја укључених у припрему покрета и говора. Плач нас, дакле, не обавештава само да се нешто догађа — он припрема тело да реагује.
Новије истраживање показало је да грубље и неправилније карактеристике бебиног плача, повезане с већим болом, изазивају снажнију реакцију аутономног нервног система одраслих.
Зато плач не чујемо само ушима. Можемо га осетити у вилици, грудима и стомаку.
Наш систем аларма поручује: „Некоме није добро. Уради нешто.“
Међутим, тај аларм не зна одмах је ли дете заиста угрожено, треба ли му конкретна помоћ или пролази кроз фрустрацију коју не можемо и не требамо уклонити.
Ту родитељ тек треба да направи разлику. Осећај хитности није увек доказ да је ситуација хитна.
Зашто желимо да одмах престане
Начин на који одговарамо на плач зависи од нашег умора, стреса, подршке коју имамо и онога што смо научили о емоцијама.
Ако су наше сузе биле исмеване, кажњаване или дочекиване речима „престани пре него што ти дам разлог“, наш нервни систем може научити да показивање узнемирености доноси критику, одбацивање или додатну опасност.
Касније дечији плач у нама може покренути више од жеље да помогнемо. Можемо осетити напетост, љутњу, укоченост или хитну потребу да га зауставимо.
Истраживање о међугенерацијском преношењу односа према емоцијама показало је повезаност између начина на који су емоције родитеља дочекиване у њиховом детињству и начина на који су касније доживљавали плач своје бебе. Мајке које су се присећале мање подржавајућих реакција на своју узнемиреност чешће су бебин плач посматрале кроз личну нелагоду и негативне мисли.
То не значи да је свака нелагода последица детињства нити да једна погрешна реченица одређује наш однос с дететом. Али када нас дечије сузе снажно преплављују, важно је запитати се: реагујем ли само на своје дете или и на оно што је плач некада значио мени?
Понекад наше тело још чује стару наредбу:
Престани. Сакриј. Не показуј.
Плач је нормалан начин изражавања емоције
Плач није емоција. Он је један од начина на који се емоција изражава и преноси другима.
Дете може плакати због туге, страха, љутње, бола, умора, разочарања, немоћи, преоптерећености, олакшања, па чак и радости.
Код бебе је то говор без речи. Код малог детета осећаји су често већи од његове способности да их објасни и регулише. Чак и када зна говорити, оно можда још не може рећи:
„Већ сам био уморан, а онда се игра завршила пре него што сам се припремио.“
„Нисам тужна само због играчке. Данас ми је свега било превише.“
Уместо тога, дете плаче.
Истраживања на одраслима показују да се туга и потреба за подршком лакше препознају када су на лицу присутне сузе. То потврђује ширу социјалну функцију плача: унутрашње искуство постаје видљивије другима.
Важно је да дете зна да су сузе нормалан начин показивања емоција, да за њих има места и да их не мора скривати нити их се стидети, јер је плакање често сигурнији и здравији начин изражавања туге, љутње и преплављености од ударања, вређања, разбијања или потискивања онога што осећа.
Иако се често тврди да плач „избацује стрес“ и снижава кортизол, истраживања нису показала да плакање само по себи доследно смањује ниво кортизола. Олакшање може зависити од тога да ли се стресна ситуација завршила, осећа ли се особа сигурно и какву је подршку добила.
Вредност зато није само у сузама него и у искуству које дете добија док плаче:
„Ово што осећам јесте тешко, али може се поднети.“
„Нисам остао сам.“
„Овај осећај је дошао и прошао.“
Плач није увек оно што смирује дете. Често је важније искуство да особа која му је потребна може остати уз њега док плаче без журбе да заустави његове сузе.
Шта значи „пустити дете да плаче“?
Пустити дете да плаче не мора значити оставити га самог или игнорисати његове потребе.
У овом контексту, то може значити допустити детету да проживи емоцију док смо присутни, доступни и довољно мирни да је не покушавамо одмах уклонити.
Ако дете плаче јер мора напустити игралиште, не морамо продужити игру само да би сузе престале:
„Знам да још желиш остати. Тешко је завршити нешто лепо. Сада је време да идемо.“
Ако плаче јер му нисмо купили играчку, не морамо је купити нити доказивати да нема разлога бити тужно:
„Баш ти се свидела. Данас је нећемо купити. Уреду је да се осећаш разочарано.“
Ако плаче након свађе с пријатељем, не морамо одмах нудити решење:
„Видим колико те је то повредило. Желиш ли разговарати или да само будем уз тебе?“
Прихватити плач не значи попустити, укинути границу или дозволити свако понашање. Можемо рећи:
„Имаш право да будеш љут. Не могу ти дозволити да удараш.“
„Разумем да ти се моја одлука не свиђа. Нећу се предомислити.“
Дете тако учи да је емоција прихватљива чак и када се околности не могу променити. Учи да граница може остати, а да због својих суза неће изгубити нашу близину.
До ког узраста је нормално плакати?
Не постоји узраст након које плакање постаје знак незрелости. С развојем се не губи право на сузе, него дете добија више других начина изражавања.
Код бебе је плач један од основних начина комуникације. Током друге и треће године осећаји су снажни, а језик и самоконтрола још ограничени. Зато догађај који одраслој особи изгледа мален може произвести велику реакцију.
У предшколском и школском узрасту дете постепено развија више речи и начина регулације, али и даље може плакати због туге, бола, страха, неправде или преоптерећености. Плачу и адолесценти и одрасли.
Развојни циљ није да дете до одређене доби престане да плаче. Циљ је да, осим плача, постепено добије више начина да разуме и изрази оно што осећа: разговор, тражење помоћи, прављење паузе, постављање граница и решавање проблема.
Емоционална зрелост не значи да више не плачемо. Значи да све боље разумемо због чега плачемо, шта нам је потребно и како то можемо пренети другима.
Када плач не треба само пустити
Плач јесте нормалан, али је и информација. Зато га не треба аутоматски ни прекидати ни занемаривати.
Код бебе прво проверавамо глад, пелену, температуру, бол, умор, преоптерећеност и потребу за контактом. Изненадан, неуобичајен или неутешан плач, посебно уз температуру, тешкоће с дисањем, повраћање, слабо храњење, изразиту поспаност или промену понашања, захтева разговор с педијатром.
Код старијег детета треба истражити шта се догађа ако плач од‌једном постане много чешћи, дуго траје, омета школу, сан, односе и игру или га прате стална туга, страх, повлачење и губитак интереса.
Тада није проблем то што дете плаче. Плач нам можда показује да се иза њега налази проблем за који дете још нема речи.
Како остати уз дете које плаче?
Први корак може бити да приметимо властиту реакцију:
„Овај звук ме је јако узнемирио.“
„Осећам хитност, али то не значи да је дете у опасности.“
„Не морам одмах уклонити његов осећај.“
Затим проверавамо је ли дете сигурно и постоји ли потреба на коју требамо конкретно одговорити.
Ако је сигурно, можемо успорити дисање, опустити рамена и говорити мање:
„Видим да ти је тешко.“
„Уреду је плакати, ту сам.“
Тек када се дете смири, можемо му помоћи да пронађе речи и друге начине изражавања:
„Шта је било најтеже?“
„Шта си желео да разумем?“
„Шта следећи пут можемо урадити што би ти било од помоћи?“
Толеранција на дечији плач не долази сваком родитељу природно. Посебно је тешка онима који су одрасли уз поруку да су сузе слабост, непослушност или разлог за казну.
Неке од нас нико није научио како остати уз снажну емоцију, а не пожурити да је утишамо. То што нам је тешко не значи да не можемо научити другачије.
Детету не треба родитељ којег плач никада неће узнемирити. Потребна му је одрасла особа која може застати, проверити шта му треба и не захтевати да престане осећати само зато што је његову емоцију тешко слушати.
Наш задатак није одгојити дете које неће плакати. Задатак је одгојити дете које се неће стидети својих суза и које ће, осим њих, постепено развити речи, границе и људе којима може рећи: „Тешко ми је.“
Пре него што следећи пут кажемо „немој да плачеш“, можемо се запитати:
Да ли је мом детету потребно да зауставим његов плач — или да покажем да га могу поднети?