Др Зоран Миливојевић: Симбиоза мајке и детета

Родитељи често заборављају да је циљ одгајања детета постизање његове способности за самостални живот у људском друштву.

Улазак у психолошко јединство са дететом захтева да се мајка одрекне неких ствари у свом животу како би дететове жеље и потребе ставила испред својих.

То што трудноћа траје девет месеци није случајно. Главни разлог је у томе што је комплексним организмима, какав је човеков, потребно пуно времена да би се развио. Али тих девет месеци има и одређене психолошке користи. Током тог периода мајка се полако навикава на чињеницу да у себи носи дете, да је дете део њеног тела. Трудница тако постепено развија емоционалну везу са дететом, поготово када дете почне да се мрда и тако да јасно показује да је живо биће. Када се мајка породи, тада више није у њеном телу, али мајка задржава психолошки став да дете јесте део ње. Зато она наставља да третира дете као да је оно заиста још увек део ње. Оно више није обухваћено мамином кожом као што је то био случај док је било у стомаку, али је сада обухваћено маминим Ја. То једноставно значи да мајка наставља да се понаша као да је дете део њене личности. Овакво функционисање мајке и детета називамо психолошка симбиоза.

Одрастање и одвајање

Успостављање симбиозе мајке и детета има своју биолошку, односно еволуцијску основу. Новорођена беба, као и младунчад многих развијенијих животња, потпуно је неспособна за самостални живот. Зато, да би преживела, неко мора да брине о њој. Код свих оних врста код којих је потребно много времена да би се младунче развило, долази до чврстог емоцоналног везивања прво мајке за дете, а касније и детета за мајку. Што животиња има комплекснији мозак, то је за њено одрастање потребно више времена. Тако, на пример, код орангутана за потизање одраслости – што се мери постизањем способности да се даје потомство – потребно је око осам година. Ако исти такав критеријум применимо на децу, потребно је десет до дванаест година. Биолошки критеријум који важи за људе је да се завршава раст костију, што обично значи до осамнаесте године. Зато што се тада завршава раст, зато се користе изрази одрастање и одраслост.

Да би ова симбиоза била успешно успостављена, мајка мора бити спремна за њу. Улазак у психолошко јединство са дететом захтева да се мајка одрекне неких ствари у свом животу како би дететове жеље и потребе ставила испред својих. Међутим, то одрицање у корист детета је пролазно, највише изражено у прве три или четири године дететовог живота. Након тога мајка је потпуно спремна да се врати својим омиљеним активностима. У односу на спремност мајке да се посвети детету можемо разликовати две крајности: „савршену“ и „инфантилну“ мајку.

„Савршена“ мајка

Овај тип мајке је традиционални модел. Када постаје мајка, жена престаје да буде све остало. Можемо рећи да је она мајка двадесет и четири часа на дан, пута осамнаест година. То значи да овакве мајке занемаре себе, као и остале улоге које имају. Више нису важни ни каријера, ни забава, ни улога супруге – само је важно да се посвети свом детету или деци.

Инфантилна мајка

Овај тип мајке једноставно није емоционално зрео да се на неко време одрекне својих других циљева, каријере, начина живота и других улога. Према концептима једне психолошке теорије која се зове трансакциона анализа, свако од нас у себи носи себе као дете – унутрашње дете. Проблем у функционисању личности настаје када се неко потпуно одрекне детета у себи, као што то чини „савршена“ мајка, али и када је ово унутрашње дете најснажнији део личности. Тада мајка није спремна да своје жеље и вредности подреди дететовим потребама. Уместо да се пробуди када ноћу дете плаче, инфантилна мајка се покрива јастуком преко главе или буди мужа како би он решио проблем гладног детета.

    „Некада су детињасте (инфантилне) мајке биле углавном малолетна лица или особе у раним тридесетим. Промена у животној филозофији и начину живота довела је до тога да се данас материнство сматра неком врстом личног жртвовања, одрицања од себи важних ствари због детета.“

Некада су детињасте (инфантилне) мајке биле углавном малолетна лица или особе у раним тридесетим. Промена у животној филозофији и начину живота довела је до тога да се данас материнство сматра неком врстом личног жртвовања, одрицања од себи важних ствари због детета. Из тог разлога многе младе жене планирају да имају дете или децу у раним тридесетим или средином тридесетих. Међутим, многе нису спремне за то ни у тим годинама и може се десити да се понашају детињасто када добију дете, упркос својим годинама.

Често постоји веза између савршене и инфантилне мајке. Некада савршена мајка подиже кћерку која ће бити инфантилна мајка. Једна од грешака које неке мајке чине је да уче кћерку да „не прође исто као она“, да „ужива у животу и за себе и за маму“, „да проживи пре него што уђе у брак“, итд. Са друге стране, кћерке које гледају своје „савршене“ мајке како се за њих жртвују закључују да је материнство веома одговоран посао за које оне нису способне, или да нису спремне да се одрекну толиких ствари. Некада мајка и кћерка са овим ставовима могу бити добар тим – кћерка роди дете које касније подиже њена мама.

Хотел звани „Мама“

Родитељи често заборављају да је циљ одгајања детета постизање његове способности за самостални живот у људском друштву. Када се то гледа кроз процес симбиозе, то значи да дете полако осваја све већи степен аутономије, да симбиоза између њега и родитеља полако лабави, да би са постизањем одраслости потпуно престала. Многи не знају да када престане симбиоза да не престаје и емоционална повезаност родитеља и сина или кћерке (то више нису деца, јер је дете неко до 18. године – сада су одрасли синови или кћерке). Одвајање од родитеља није исто што и напуштање.

    „Родитељи често заборављају да је циљ одгајања детета постизање његове способности за самостални живот у људском друштву. Када се то гледа кроз процес симбиозе, то значи да дете полако осваја све већи степен аутономије, да симбиоза између њега и родитеља полако лабави, да би са постизањем одраслости потпуно престала.“

Управо „савршене“ мајке су те које несвесно упућују властитој деци психолошку забрану да се одвоје од њих. Поготово ако су самохране мајке. Разлог је што не виде своју будућност у некој од других друштвених улога, па инсистирају на томе да дете није одрасло и није способно за самостални живот. А многи одрасли синови и кћери немају примедбе на овај хотел звани „Мама“.

https://www.detinjarije.com/dr-zoran-milivojevic-simbioza-majke-i-deteta/