Дефектолог: Учите децу да „љуште“ кикирики

Кикирики који сами љуштимо делује укусније - дефектолог Бојан Радовић

Можда вам делује ситно. Можда вам делује безначајно. Али сваки пут када детету нешто ољуштимо, убрзамо, поједноставимо – одузимамо му прилику да мало порасте.
Јер – између жеље и испуњења постоји простор који не смемо прескочити. То је простор у којем се гради карактер.
Управо о томе је писао и дефектолог Бојан Радовић, чији текст преносимо у целости.
Учите децу да „љуште“ кикирики
Не кроз лекцију.
Него кроз искуство.
Не због кикирикија.
Него због структуре личности.
Кикирики који сами љуштимо д‌јелује укусније. Не зато што је хемијски другачији. Него зато што смо учествовали у његовом настајању.
Мозак воли награду – али још више цијени награду за коју се потрудио. Између жеље и добијања постоји мали, готово невидљив простор. То је простор напора, чекања, фрустрације, покушаја.
У том простору се гради самоконтрола.
Ту се тренира одлагање задовољства.
Ту се развија способност да издржиш нелагоду без експлозије.
Дијете које мора да ољушти кикирики:
✔ учи да не добија све одмах
✔ учи да фрустрација није опасност
✔ учи да труд има смисао
✔ учи да награда долази послије процеса
То није само васпитна порука.
То је неуробиологија.
Сваки пут када дијете издржи малу нелагоду, активира се префронтални кортекс – центар планирања, контроле импулса и доношења одлука.
Сваки пут када не добије све „на клик“, јача се толеранција на одложену награду.
А то је један од најјачих предиктора каснијег успјеха у школи, послу и односима.
Ако све сервирамо ољуштено – брзо смиримо досаду, одмах ријешимо фрустрацију, уклонимо сваки напор – добијамо дијете које је навикло на инстант регулацију. Али живот не функционише на дугме.
Неће сваки задатак бити занимљив. Неће сваки однос бити лак. Неће сваки циљ доћи без труда.
Дијете које никада није „љуштило“ кикирики:
- теже подноси чекање,
- теже прихвата пораз,
- теже истрпи напор прије награде.
Учите их да чекају ред. Да заврше започето. Да издрже досаду без панике. Да покушају поново кад не успије из прве.
Не учите их да трпе понижење. Не учите их да се одричу подршке.
Учите их да издрже микро-фрустрације свакодневице. Јер карактер се не гради у тренутку када нешто добијемо. Гради се у тренутку када бирамо да наставимо иако није лако.
Учите своју д‌јецу да „љуште“ кикирики.
Јер једног дана неће љуштити кикирики.
Љуштиће испите, конфликте, пројекте, одговорности и одлуке.
А тада ће вам бити јасно зашто је онај мали, тврдоглави кикирики био важан.