Да ли заиста привлачимо људе који нас рањавају?

Зашто се неки људи изнова и изнова нађу у сличним љубавним односима, иако искрено желе нешто потпуно другачије? Зашто једни стално бирају емоционално недоступне партнере, док се други поново и поново налазе у везама које их исцрпљују, повређују или остављају празнину?

Сигмунд Фројд је веровао да љубав није ни близу тако рационална како бисмо желели да мислимо.

По његовом схватању, често нас несвесно привлачи оно што нам је познато — чак и када нас боли. Управо та идеја и данас важи за једну од најконтроверзнијих у психологији односа.

„Присила понављања“: зашто понављамо исте обрасце

Фројд је приметио да људи често понављају исте емоционалне сценарије, чак и када им доносе патњу. Тај феномен назвао је присила понављања — несвесна потреба да поново стварамо сличне ситуације, односе и осећања из прошлости.

Према њему, људе не привлачи нужно оно што је за њих добро, већ оно што им је психолошки познато, пише Сенса.си.

Ако је неко одрастао уз емоционално дистанцираног родитеља, касније може несвесно тражити партнере који у њему поново буде исто осећање — потребу за љубављу, потврдом или блискошћу. Иако особа не жели да пати, њен унутрашњи образац то може да препозна као „љубав“.

Зашто нас „мирна“ љубав понекад одбија?

Једна од најзанимљивијих Фројдових идеја јесте да људи често мешају интензитет са љубављу.

Ако смо навикли на односе пуни несигурности, емоционалних осцилација и тензије, стабилна и мирна веза може да нам делује необично — па чак и досадно.

Због тога се неки људи снажно заљубљују у партнере који их емоционално дестабилизују. Несвесно траже познат образац: борбу за пажњу, осећај да љубав мора да се заслужи или страх од напуштања.

Психа бира познату бол уместо непознате сигурности

Фројд је сматрао да се у раним односима са родитељима формира наш „унутрашњи модел љубави“. Начин на који смо били виђени, смиривани, прихваћени или одбијани касније снажно утиче на то шта тражимо у партнерским односима.

Ако дете није имало емоционалну сигурност, одрасла особа може несвесно да повезује љубав са несигурношћу, чежњом или страхом.

Да ли смо осуђени на лоше односе?

Не — али то значи да љубавне изборе не правимо искључиво свесно, већ и из дубоких, несвесних образаца.

Фројд је веровао да ти обрасци губе снагу тек када их постанемо свесни. Када човек почне да препознаје зашто га одређени тип односа привлачи, може да раздвоји праву емоцију од понављања старе динамике.

То, међутим, није лак процес. Стабилна и сигурна веза у почетку може деловати необично, јер нема драматичних успона и падова на које смо навикли. Али управо осећај мира, поштовања и емоционалне сигурности често је знак здравије љубави.

извор