Ако родитељи стављају акценат само на интелектуални и физички развој, на крају могу добити лепог, паметног, нарцисоидног егоисту
Одломак из књиге „Самостално дете или како да постанете ЛЕЊА МАМА“
САМОСТАЛНОСТ И МОРАЛ
Немогуће је неговати самосталност без упоредног неговања морала. Опасно је. Уливајући детету самоувереност, сигурност у своју снагу, способност за самостално деловање, мора му се дати оријентир у виду система вредности. У супротном, чиме да се руководи у ономе што ради ако нема формирана морална начела и одговорност?
Између интелектуалног, моралног и физичког васпитања мора постојати равнотежа. Ако родитељи стављају акценат само на интелектуални и физички развој, на крају могу добити лепог, паметног, нарцисоидног егоисту чији се однос према околини, а тиме и према родитељима, непоколебљиво своди на задовољавање његових себичних интереса.
Неко ће можда рећи да то и није тако лоше за конкретно тог човека. Јер егоиста располаже свим ресурсима за реализовање онога што је замислио. Њега уз то не спречавају морално-етичке норме. „Слободна личност“ – живи како му се свиђа… Све је то лепо, али само донде док то што се њему свиђа не угрожава интересе других. Авај, када фали моралног васпитања, обично се пљуне на интересе свих из околине, укључујући и своје најближе. А то није само болно него се понекад лоше заврши.
Постоји златно правило: „Поступај према другима онако како би волео да други поступају према теби.“ Лако се памти и то баш као правило. Али циљ васпитања није само знање о томе шта је морал, већ формирана потреба да се поступа у складу с моралним начелима. Не знање о томе шта је честитост него управо навика да се буде честит. Није суштина у томе да се дете приморава да извршава добра дела него у томе да их дете чини на своју иницијативу и да због тога осећа радост и задовољство. То означава развијену способност да сагледа у каквом односу стоје његови поступци према осећањима околине, да уме ставити себе на место другог човека, схватити његове потребе и мотиве његових поступака. То означава унутрашњу потребу да сагледава у ком односу стоје његови интереси и интереси околине. То означава усађено поштовање људи и граница њихове личности, њихових жеља и својине.
Тема поштовања је у директној вези с темом граница личности. Има оваква формула:
* Поштовање = Нечињење штете другоме = Очување граница личности другог човека.
Како поштовати дете, како га научити да оно поштује друге и да има самопоштовање? Врло једноставно – треба га признати као autonommnu личност са својим жељама, потребама, укусом. Треба уважавати границе његове личности. Постојим Ја и постоји Дете. Дете није мој продужетак него самостална, слободна личност. Дете није обавезно да одговара мојим очекивањима, да жели исто што и Ја. Ја нисам додатак Детету него сам слободна личност. Родитељи нису обавезни да одговоре на сва његова тражења и да испуне сваку његову жељу. Још једном: постојим Ја и постоји Дете. И важно је радити тако да нам заједно обома буде лепо.
Наравно, кад је дете сасвим мало, границе су обрисане. „Не желим да обучем капут!“, виче трогодишњак. Кроз „не желим“ он назначава границу своје личности. Али напољу је хладно. Ако се разболи, мама ће морати да га лечи. „А ја не желим да трчим с тобом по лекарима и да отварам боловање! Облачи капут!“ – и мама има своје „не желим“. И док дете зависи од маме, мораће да трпи упаде унутар границе своје личности.
„Каки ми се!“, изјављује трогодишњакиња провирујући у кабину. Мама мора да заборави на „хоћу да пробам ову хаљину“ и да трчи с дететом кроз тржни центар до најближег тоалета. Док дете зависи од маме, и она ће морати да трпи његове упаде унутар граница своје личности.
Постепено, како самосталност расте, границе дететове личности се оцртавају и учвршћују. „Не желим да носим капу – каже пубертетлија – топло је и нико из мог друштва не носи капу.“ Може ли мама нешто супротставити овом аргументу? Да га физички натера? Не, не може. Да га притисне својим ауторитетом? Примора га да стави капу? Нема ефекта. Син ће је скинути чим замакне иза ћошка. Али мами је важно да заштити своје границе и зато каже: „Добро. Ја те за сваки случај упозоравам на последице. Ако се прехладиш, лекови се купују од твог џепарца.“ Овде видимо поштовање онога што дете жели. Поштовање његовог права на самосталан избор. Но, заједно с правом детету се додељује и одговорност.
***
– Она не поспрема своје ствари! Њене ствари се вуку по кревету и поду!
– Али то је моја соба! И то су моје ствари!
На разговору код психолога мама и деветнаестогодишња ћерка настављају повишеним тоном конфликт започет још код куће.
Ћеркина формулација је исправна: „То је моја соба! И то су моје ствари!“ – тако она означава границе своје личности и своје право да сама одлучује како ће поступати са својим стварима.
Обраћам се мами:
– Зашто је важно да ствари буду поспремљене?
– Зато што пропадају! Кад се тако не води рачуна, ствари се брзо упропасте. Ја не могу да гледам како се мачка намешта да спава на новом џемперу који се вуче по кревету. Хаљине се гужвају на столици. Мачка по њима оставља трагове. Кад дође из школе, она без пресвлачења, одмах седа за сто да једе. А после ја морам да вадим масне флеке с њене одеће! Сваког месеца трошим много новца на њену гардеробу! Себи тако нешто не дозвољавам!
Мама можда и не схвата, али она врло јасно осећа да ћерка нарушава границе њене личности. То јест нарушава мамине ставове: „не желим да вадим флеке“ и „желим нову одећу за себе“. Отуда и конфликт. Мама својим незадовољством нарушава ћеркине границе зато што ћерка својим понашањем нарушава мајчине границе. Границе обеју су избрисане. Могу ли се поново назначити? Може ли се измирити ћеркино „желим да једем у школској униформи“ и мамино „не желим да чистим флеке са школске униформе“?
Уведите правило: „Ти можеш да једеш у школској униформи, али ако направиш флеку, чистићеш је сама.“ Пре тога треба јој показати како се то ради.
Како измирити ћеркино „не желим да качим сукњу на офингер“ и мамино „не желим да сваког јутра пеглам њене сукње“?
Научите ћерку да пегла. И уведите правило: „Ако не остављаш сукњу у ормар, сама ћеш је пеглати за школу.“
Шта чинити с ћеркиним „то су моје ствари“ и маминим „то је мој новац“?
Преиспитајте заједно с дететом колику суму породица може да издваја за његову гардеробу, рецимо једном у пола године. Ако му се одећа више не допада, а буџет је потрошен – мораће да носи то што има.
– А ако се њој допада похабана, изгужвана и исфлекана одећа? То нарушава мој имиџ мајке!
И ту се може наћи компромис. Ћерка има право да се определи и да то опредељење изрази, поред осталог, преко одеће коју носи. Ако су за имиџ који је одабрала карактеристичне исцепане фармерице, погужване блузе и џемпери од ангоре улепљени мачјом длаком – нека буде тако. Али само за одређена места. На пример, за одлазак у ресторан брзе хране или у биоскоп с вршњацима, за седељке на клупи у парку, за шетњу с друштвом. Школа, породична свечаност, одлазак на изложбу у друштву маминих пријатељица, корпорацијски скуп на који су позвани чланови породице запосленог… Уистину, мамин „имиџ“ може да се угрози ако се ћерка појави у ритама. За појављивање у мамином друштву и просто за појављивање у јавности нека постоје посебни комади одеће о којима се брижљиво води рачуна.
ПАЖЊА! Ово није универзално упутство. Није обавезно да сваки тинејџер има посебно, „стајаће“ одело. Ово је пример за успостављање граница личности. Почетни услови могу бити другачији, потребе такође могу бити другачије и тада ћете се другачије и договарати.
Важно је да учите дете када његово „ја желим и тако ћу урадити“ задире у туђе „ја желим“ и угрожава га. Ако задире, онда се траже компромиси, преиспитују се границе тога „желим“.
Извор: Detinjarije.com
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах