Б. З. Драпкин - ''Психотерапија мајчинском љубављу"

...У току целог низа година, ја сам радио и усавршавао свој метод делотворног, безбедног и одговарајућег начина лечења деце са нервно-психичким, психосоматским болестима, која страдају од застоја у физичком, умном и говорном развоју и која имају проблема са здрављем, учењем и понашањем.Са моје тачке гледишта, коришћење огромних могућности мајке у процесу њеног односа према детету је најперспективније по питању лечења и помоћи деци. То јеповезано и са психо-емоционалним заједништвом мајке и детета, основним значењем родитељске, у првом реду мајчинске, љубави и пресудној улози мајчинског гласа и речи у здрављу, срећи, радости и животном успеху детета...Како научити родитеље да сами помажу својој деци, да доприносе њиховом здрављу, срећи? Како правилно волети дете? Шта сами можемо да урадимо ако је дете болесно, има застоја у развоју, лоше говори итд? Да ли су у свим тим случајевима потребни и корисни лекови? На та и многа друга питања ја сам се потрудио да одговорим у лекцијама које сам прочитао на Московском професионалном удружењу психотерапеута, медицинских психолога и социјалних радника 2001. и 2002. године.

Мој кредо је: децу и животиње треба волети и штитити увек и свуда. Ко не воли децу, не треба да буде лекар нити учитељ. И верујте ми – та љубав ће вам сеобавезно вратити, даће вам снаге и продужити живот.Свако дете је - чудо, и то чудо је неопходно сачувати и одгајити, и тада ће кренути ланчана реакција радости, љубави, среће и здравља. Хтели или не хтели, људи који проповедају зло, агресију, окрутност, егоизам, самољубље и среброљубље, ће бити присиљени да одступе. И такве негативне појаве као што су  НЕОСЕТЉИВОСТ СРЦА И УСКОСТ ДУШЕ  ће ишчезнути и изумрети.

Свако дете, изузимајући јако трауматизовану ометену децу, рађа се да би постало разумно, добро људско биће...Ко ће даље постати то дете, то је наш и родитељски посао.Своје дете треба волети. И не само волети већ се њиме наслађивати. Потражите у мајци те особине. Сваком детету је потребно да га хвале, да му се смеше, да се са њим играју, да га воле и са њиме буду нежни. То емоционално општење за свако дете је важније од витамина и калорија. Ако ви своје дете много и правилно волите, то ће њега у будућности научити да воли друге људе, да се наслађује животом т.ј. да носи у себи те позитивне емоционалне квалитете, које му ви усађујете. Дете коме недостају љубав и похвала, израста као хладан, безосећајан, отуђен човек. Дете треба волети такво какво јесте, ма какво да је по спољашњости, због његових поступака. Не треба у тој љубави мислити о оним особинама које бисте ви хтели да оно има а које оно нема. То смета љубави. Ако га ви волите такво какво јесте, оно израста у самоувереног човека, који верује у своје снаге, а то значи у срећног човека. Тај човек ће увек умети да се оствари. Ако у основи односа мајке и детета не лежи љубав, онда све остало: дисциплина, успех у учењу, школа, односи са вршњацима – нема велики значај. Све иде наопако. Ако нема љубави, онда се сви односи заснивају на насиљу и они као да су лишени своје основе. Јако је важно објаснити родитељима да су и односи међу њима подједнако значајни. Ми говоримо родитељима како да не разруше унутрашње поље, унутрашње устројство породице када се људи навикну једно на друго и почињу да виде недостатке чешће него врлине. Треба схватити да у животу не постоји ништа савршено и да је захтевати од свог животног сапутника савршенство –безобзирно. Друго: у сваком од нас постоје плусеви и минуси. Може се више мислити о минусима а треба – о плусевима. У главу угла треба ставити позитивне црте супружника. И на крају, оно што тражимо од наших мајки у односу према детету: треба волети свог супружника таквог какав је. А живот говори о томе да ми не поштујемо та правила и бавимо се тражењем лакших начина: разводимо се, заснивамо друге породице итд. Треба памтити да када ми на тој основи стварамо нове породице, ми носимо у себи комплекс кривице. И тај комплекснас непрестано негде подрива, смета нормалним односима међу новим паровима... За децу се то показује увек као велика тешкоћа. Ја сам ту преписао из Новог Завета јако важне речи о љубави и узајамним односима: ''Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.'' Деца нису само емотивно преосетљива, она су и прерањива. Свако дете непрестано пита своје родитеље на све могуће њему знане невербалне начине: ''Да ли ме волите?'' Дете задаје то емотивно питање на првом месту својим понашањем, јако ретко својим речима. А у животу сваког детета одговор на то свето питање је апсолутан, он је најважнији. Од нашег одговора на то животно важно питање зависи његов основни однос према животу, његов даљи развој. Молим вас запамтите: сво понашање, сва психосоматика је на том заснована. Дете својим здрављем као да пита родитеље. Ако му је снижена емоционална раван, настаје немир, који порађа психосоматику. Обавезно мајкама треба објашњавати ово када се ради о стању детета. То је јако важно.

одломак из публикације "Родитељски приручник"