Блискост и ,,оптимална дистанца” у односу

Идеја о блискости, поготово блискости у партнерским односима, као стапању два бића у једно прилично је честа. Свако одступање од те слике у релном животу води проблемима у блискости, осећању да љубави нема, да блискости нема. То је идеја о симбиотском односу као ,,правој блискости”.

Такав однос блискости сви смо једном имали, као врло мали. Са родитељима, превасходно са мајком, свако дете има однос симбиозе. Потребе детета нису одвојене од потреба мајке, али и обрнуто, потребе мајке исте су као и потребе детета, јер се мајка одриче задовољења оних својих потреба које нису у сагласности за потребама детета. Нпр. када се мајци иде у провод, а дете јој је врло мало, она то не може урадити ако се претходно није у потпуности побринула за све дететове потребе, а онда и нашла замену која ће исто то радити у њеном одсуству.

То је сасвим природно и од пресудног значаја за развој детета, јер не само да тиме оно добија задовољење својих примарних потреба као што је храна, већ добија и задовољење потреба за блискошћу, сигурношћу, да је неко ту за њега и да га неће оставити.

Али, када одрастемо тога више нема. Нема више особе која ће то за нас радити. Уколико одвајање од мајке у детињству није прошло ,,баш најбоље”, уколико је дете то проживело као изразито негативно и болно искуство, тежиће ка томе да нађе другу особу са којом ће тај свој првобитни нарушени однос разрешити и своје ,,ране” зацелити.

Преокупирани стил везивања је онај који доводимо у везу са немањем граница у блискости. Одликује се потребом за константним контактом. То изгледа тако што партнери увек и свуда иду заједно, све раде заједно, када нису заједно, рецимо када су на послу, онда су константно у комуникацији путем фејсбука, vibera, смс порука итд.

У таквом односу партнери, или један од њих константно мисле о оном другом и траже да буду у константном фокусу свог партнера. Свака индивидуалност у таквим односима се негира, брише или макар ,,гура под тепих”. Али пошто сви имамо и неке своје личне потребе то је на дуге стазе неодрживо. Такође, особе које немају оптималну дистанцу у блискости другима могу изгледати као ,,давежи”, имају утисак да их ,,гуше”, да им не дају простора, а сами пате када им пажња, време и иста врста посвећености није узвраћена. Врло често, наилазе на људе који имају супротан стил везивања, који називамо избегавајућим. Избегавајући стил везивања се огледа у превеликој дистанци, у немогућности да се блискост изгради, они желе блискост али је и не желе. Тада настаје права патња, јер једна страна ,,јури” а друга ,,бежи.

Оптимална дистанца у блискости значи да су обе стране различити људи, са својим идентитетима, потребама, жељама, тежњама, да обе стране имају право на неко своје време, само за себе, или за друге људе, да могу функционисати и осећати се вољено и онда када нису заједно, да не морају увек бити ,,на дохват руке”. У односу у ком постоји оптимална дистанца људи се могу развијати и сазревати јер имају за то простора. Али, за све то неопходно је да људи имају способност да буду сами, да умеју сами да проводе квалитетно време, да се брину о својим потребама, да им може бити добро и без других. Тада други више није потреба, није неопходан, губи се потреба за стапањем са другом особом и губљењем себе. Тада други постаје жеља да се већ добар и квалитетан живот учини још бољим и квалитетнијим, а однос постаје простор и полигон где обоје могу да раде на свом личном и заједничком расту, развоју и индивидуацији.

Аутор : Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2019/02/18/bliskost-i-optimalna-distanca/