Миљан Лазовић: Востани Сербије – ,,пробуди се из заборава“

То су ланци модерне културе у којем робује наш стваралачки дух. Управо све оно што се на медијима чује и сервира нама као покварена храна и што се може прочитати о грозотама које се свакодневно дешавају у нашем друштву, а које могу бити делимично тачне, указује на друштвену отуђеност од сопственог идентитета и културних основа. Оваква стопа информација о догађајима који нас вуку доле ка нижим облицима постојања равне животињским и необузданим показује једну културу безвредности, игре и заборава. Али хајде да се вратимо ,,напред“ ка нашим коренима историје који чине нашу богату културу вредности и да подвучемо паралелу са оваквим модерним обликом културе. Када говоримо о култури и оно што увек заборављамо када је о њој реч, јесте централно значење овог појма које је извориште нашег идентитета. Култура долази од латинске речи colo, colere, што значи обрађивати, поштовати, неговати одакле долази и изведеница cultus (култ). Управо култ је уграђен у само коренско значење културе и као такав култ је незамислив без жртве, а када говоримо о жртви мислимо на нешто божанско, нешто што је принето божанском. Наша хришћанска култура на којој се темељи читава европска култура настаје на култу Жртве Христове који је жртвујући себе за спасење сваког човека на планети, оставио путоказе живота да када год се причешћујемо Светим Телом и Крвљу Његовом да то чинимо у Његов спомен, односно да се непрестано сећамо Њега као Оног који је страдао за нас и показао нам идеал живота да мера земаљског царства буде Царство Небеско као критеријум, образац и извор нашег истинског идентитета као пуноће свих вредности. Стога бисмо могли рећи да је Христос мерило и критеријум културе, симбол љубави, мира и лепоте. Он је Узор и подстицај смисла стваралаштва читавој европској култури, и не само европској него и светској култури у средишту којега је култ Жртве Христове нама дарован. Он нам је управо дао перспективу вечности кроз коју обликујемо себе у овом земаљском животу. Овим стопама је одлучно корачао стуб српске културе, а то је  Свети Сава који по речима његовог животописца Доментијана: ,,Вазда спремаше све ка преднебесном животу, знајући вољу љубитеља свог Христа и хотећи све сместити у Царство Небеско“. Савин идеал је Царство Небеско, и без сумње је желео да српска држава буде одраз таквог царства, таквих вредности које он утемељује и утискује у биће српског народа кроз писменост, уметност, школство, једном речју образовањем и просвећеношћу, пре свега вером и Христом, а не земаљско пропадљиво царство које је мало и пролазно и које нема свој смисао у историји. Овај светосавски идеал потврђује Кнез Лазар који је у притиснутим околностима тиранства морао донети храбру одлуку рекавши: ,,земаљско је за малена царство, а Небеско увјек и довјека“. Морамо знати да је читава наша српска светосавска култура утемељена на хришћанској култури у чијем средишту је Христос као тачка кроз коју се пресецају све наше мисли и дела, и тако обликује културу из које црпимо свој прави идентитет у који је уграђен сав максимум племенитости и човештва а то је достојанство, праведност, храброст, одлучност, слобода, мир, лепота, а не култура заборава и срама коју чине залутали идентитети модерне културе. Култура у својој сржи обухвата оно што се увелико данас у савременој култури потискује а то је култ, тј. хришћанска вера као извор нашег истинског бића у коју је Свети Сава верно уклесао облике и дао форму нашем народу освешћујући нас на путу вечности у коме је наш и овоземаљски идеал. У модерној култури су основе заборављене, первертоване и окренуте леђима ,,духовном огледалу културе“ у ком положају не виде своје право Лице. Зато мислим да се данас у овој духовној кризи сви преиспитујемо речима великог Обилића ,,видјећемо ко је вјера а ко невјера“, и да ће повратак правим вредностима, али и време скинути ове маске лажи и заборава где живот није циркус или позоришна представа у којима се глуме улоге са маском на лицу скрнавећи оно највредније у нама, него пут стваралаштва ка прошлости кроз садашњост ка будућности, обухватајући историјско памћење нашег правог српског идентитета који има свој Смисао и Сврху, јер култура је памћење управо оних темеља који чине нас да истински јесмо као људска бића. Ове речи Обилића казују много и ове речи нису празне речи као данас што се могу чути на сваком кораку. Ове речи су одржане речи које су дело, речи које постају дело, које се у својој снази и чврстини остварују и имају значење и смисленост. Тако их и ми путем ове снаге речи и стваралаштва требамо спровести у дело, у сусрет празним и испражњеним речима које нас преплављују у култури информација и заборава. Пробудимо се из кошмара, јер српски темељи су темељи највећег духовног блага што показује даровита мањина нашег ,,културног друштва“ евидентно задојена на млеку божанских вредности од Христа кроз све наше велике умове српске историје до данас. Кости наших предака су уграђене у биће нашег народа и чине стварност српског народа. Стефан Немања нам даје ,,перспективу памћења“ освешћујући нас од заборава када каже: ,,Народ не чине само живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, оног најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.“ Морамо следити њихове трагове што нам указује и сама реч старословенског порекла ,,траг“ означавајући писање које после написаног остаје као траг или отисак утиснут у ,,нешто“ који нам жели указати на ,,нешто“, управо као отисак ногу на површини земље наших предака заливени знојем и крвљу, за тим стопама морамо кренути да би друштво стојало на чврстим темељима, али и имати на уму свеколико паћење наше културе и историје, јер нас само оне могу освестити  и пробудити из заборава модерне културе. Путем великог Светог Саве као нашег првог српског редовог професора без написаног доктората, а докторирајући на српској цркви и држави у реалном животу, делима, на Универзитету Србије катедре за ,,Српску културу и свест о сопственом идентитету“, овим траговима морамо одважно корачати. Приводећи крају, ову тему бих закључио изабраним речима које велики Стефан Немања, односно Свети Симеон на самртној постељи ,,оставља“ у аманет сину Сави, остављајући их нама кроз своју светородну лозу, али и световнородну: ,,Земља (Србија) је вјечна родиља народа. Чувајте је и љубите чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никад и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима. И запамти, чедо моје. Крв и крв чини народ. Крв је вјечна… Зато добро запамти, чедо моје мило, никада нећемо бити већи хришћани ако мање будемо Срби.“ Ово је дужност и гарант постојања да пијемо са нашег Извора чисте воде и остварујмо верно молбу којом нас заветује Свети Сава ,,Молим вас, који дођете после мене, да довршите оно што ја, због краткоће времена, нисам могао да учиним.“. Зато нас само култура може спасити од кризе духа и заборава, само нас она може вратити на траг правим вредностима.

Аутор Миљан Лазовић, докторанд на Православном Богословском Факултету у Београду

Интернет изворник текста: Поуке.орг