Ово је прича коју морате прочитати: Маријанти од Битола

Град скоро непојмљиве историјске прошлости, као песмом опевани,,роден крај'' био је то и другим историјским личностима попут Кемала Мустафе познатијег као Ататурк те самом оснивачу града Филипу II македонском, оцу Алаксандра Великог или како га и ми често називамо ,,Македонском''.

,,Град конзула’’ како је такође познат код нас, у коме је службовао и Бранислав Нушић као конзул али и градоначелник, те епископовао пре светог Николаја и владика Јосиф (Цвијић) потоњи Митрополит скопски.

Таквом једном граду, неспоривих историјских величина и аутентичних личности, рекaо би неки ,,префињени православац'' у педигреу недостаје можда још само нешто. Нешто, што су сви истински православни центри, ма колики они били, увек имали као, можда, и најдрагоценији свој бисер. Бисер који је често био прикривен од јавности, познат и привилегија малом броју оних који су га препознавали као таквог.

Бисер, какав данас има Софија у виду стогодишњег Дјада Добрија (из Бајлова); живи светлећи бисер какав је некад ходао улицама Санкт Петербурга у личности Свете Ксеније; те многа друга места па и сам Атос, где сјаје од света сакривени и непознати бисери, али тиме на мање вредни, напротив! Бисерне личности, које су добровољно, само и само Христа ради ступиле на најнедокучивију пут јуродивства и тиме украсили ниску духовности на најлепши и најаутентичнији начин људском духу доступан.

На срећу многих битољчана, (Битољ или Битола, чији назив потиче од словенског ,,обитель'' , те грчког Монастири – μοναστήρι), ипак су имали и један такав духовни и људски бисер, олицетворен у својој суграђанки, 90. годишњој старици Маријанти.

Маријанти – ,,питачката’’ како су је најчешће називали, што преведено са македонског значи ,,просјакиња’’, била је најчешће сретана личност по Битољским храмовима и улицама. Неуморно просећи и ,,досађујући’’ пре свега свештеницима тих храмова, није могла остати незапажена. Свакако је била и остаће невероватна појава, носећи и титулу својеврсне урбане легенде која никог није остављала равнодушним. Њен изглед погрбљене и ,,нарогушене’’ старице у црном, био је само фасада, коју је било лако заобићи само једним, и најмањим, отшкринућем враташца свога срца, после кога би се на њеном лицу указао најблажи израз лица и небески осмех радосне туге. Могао је свако ко је имао бар један неукаљани трунак негде у дну срца, препознати да то створење Божје, можда на најлепши начин приличи оној Николајевој, чувеној Касијани коју је Светитељ и Маријантин суграђанин, и Владика у оно време, преточио у свој ,,Стослов љубави’’.

И гле, у оно време када су Тројица Светитеља са почетка наше приче, владике Николај и Јован шангајски те Авва Јусатин, једновремено ходала Битолским улицама и ,,Широким сокаком’’, Маријанти је била тек девојчица. Нема никакве сумње да је била на богослужбма којима су баш они началствовали, да су је благосиљали или да су се бар сретали. Касније мало, кажу да је у својој младости баба Маријанти била и прелепа девојка, те да су њеној спољашности и раскошним хаљинама завидели и они најимућнију у граду, а Битола није ни тада, као ни данас, оскудевала у томе. Очигледно је да је њен подвиг у толико већи јер се сама, потпуно слободно, одрекла свега тога и изабрала овај несвакидашњи, чак и за већину искрених Хришћана неразумљив пут.

Разобличавала је многе. Почев од људи који долазе у Цркву и посећују Литургије, преко свештеника који су умели да је заобилазе у најширем луку, све до оних који су и у најкаснијим сатима седели по баштама Битољских кафића и клубова, и нису много марили за било чији усуд осим свог.

Чини се да су јој свештеници били ,,најслађа мета’’. Руку на срце било је међу Свештеницима и оних који су радо испуњавали њене прохтеве и слушали њена слова. А ти прохтеви сводили су се на ,,дај банку, дај десет..’’ знала је потражити и ,,хиљадарку’’ ..чини се, свакоме ,,по заслузи’’.

А зашто је ,,просила’’? То и није била просидба. То је било заправо сакупљање онога што нико други до ње није имао смелости, снаге, воље, Љубави на крају, да сакупља. То су били прилози којима је она таква, погрбљена и тешко покретна хранила 8 (осам) многочланих породица – којима је то био једини извор примања! Осим тих осам којима је она била једина хранитељка и извор љубави, било је и на стотине болесних, одбачених, на хиљаде бескућних и незбринутих, од којих ће већину видети само тада кад им удели прилог.

Ако би приметила да у храму не гори неко кандило, одмах би то исправила. Икона која би несмотреном црквењаку промакла и није била обрисана, у трен ока би заблистала.

Примећивали су они који су ,,боље видели’’ да поједини монаси и монахиње умеју, кришом додуше, и десницу да јој целивају. Једном приликом, када су преговори између делегација СПЦ и МПЦ-у расколу, билу у успону а разговори вођени у Битољу, за око је многима запао сусрет Владике бачког Иринеја и старице Маријанти. Ко је кога ту ‘’препознао’’ или ко је коме био интересантан у том сусрету, остало је непознато. Али је разговор засигурно био срдачан, веома садржајан и најинтересантније од свега, вођен на чистом грчком језику тако да је садржина остала само њима позната.

Кажу да су многи који су је иоле боље знали, тражили од ње савете не би ли решили неки свој проблем или недоумицу. Ти исти и многи други сведоче, неки се и куну, да је Маријанти била изразито прозорљива. У то нећемо улазити, али посведочићемо само један тренутак којем нам је Бог подарио да присуствујемо. Било је то непосредно после уласка у јединство са СПЦ Архиепископа Јована, повардарско- велешког Епископа у оно време. По завршетку службе, на улазним вратима храма Светог Димитрија у Битољу, Маријанти је пришла мајци Архиепископа Јована и потражила новац. Док јој је старамајка Галена, тако је име Архиепископовој мајци, давала новац, Маријанти је изговарала следеће речи. ,,Ајде хвала за новац, и да знаш, Јован ти је Свет човек. Тој е светител (на македонском). И не плаши се, не тугуј, биће добро, неће му моћи ништа. Ништа! Јер Христос је с њим, и Свети Димитрије; ,,они’’ нису у праву, нису како треба.’’

Целивала је и руку Архиепископовој мајци, мада је она то често чинила онима који би јој дали позамашнију своту новца, или пак из разлога знаних само њој. У садржај Маријантиних речи и смисао које су оне носиле, такође нећемо улазити а да ли су биле пророчке, остављамо читаоцима да сами расуде.

Сваки сусрет са њом је код аутора ових редова изазиво необјашњиву радост и спокој, иако је и њему знала да упути ‘’заједљива слова’’. Међутим, већ у следећем трену била је тако блага као бака каквог детета, као најрођенија.

Последње дане провела је у дому за стара и изнемогла лица у Битољу. Кажу да су је тамо третирали најбоље што су могли. И тамо су је посећивали верујући и убоги јер је и у том стању, тада у инвалидским колицима, посећивала храмове и вршила своју службу, .. чак и тада.

И опет гле, упокојиће се уочи самог празника Свете Ксеније петроградске, на чији је сам дан (6. фебруара 2015.) била и сахрањена и којој је толико животом наликовала.

Не мали број пута њен дивни суграђанин и поштовалац, Архиепископ охридски и Митрополит Скопски Јован, рећи ће и посведочити, да је у најтежим тренуцима у затвору, живо осећао молитвену помоћ, и то оних ,,малих’’ оних, који нису у првим редовима и на првим местима ни по власти ни по части, и да су му те молитве биле од највеће помоћи.

Аутор ових редова нимало не сумња, да велики део тих молитава припада управо старици Маријанти, која се, гле опет чуда, упокојила баш тих дана када је Архиепископ Јован коначно ослобођен из затвора.

П.С.

После ослобађања из затвора Архиепископ Јован је на позив Московског Патријарха и целе Русије Кирила, дошао на једномесечну рехабилитацију у Русију, као званични гост Руске Правослвне Цркве.

И гле опет, у Русији ће Архиепископа Јована дочекати управо Митрополит Санкт Петербурга (Варсануфије) у чијем ће престоном граду, граду Свете Ксеније, наредних месец дана и бити званична адреса Архиепископа Јована.

Извор: Поуке.орг