Архиепископ Јован: Време је да се Македонска Црква канонски осамостали и уједини

- Владико Јоване, знам да Вам је непријатно подсећање на затворске дане, али бих ипак желео од Вас да чујем шта се тачно дешавало у затвору у Идризову. Да ли је истина да Вам је живот био угрожен и да су Вам спремали ликвидацију као што сте написали у једном писму Управи за извршење санкција?

- Барем за сада се не осећам непријатно када се присећам затворских дана, нити у оним ситуацијама када треба да говорим о свом времену проведеном тамо. То је део мене, део мог живота и вероватно ће тако заувек остати. Затвор има сврху само ако испуњава циљеве због којих се неко затвара, а то су углавном два циља: да се изврши праведна каза и други циљ, који је можда и важнији од првог, је да затвор ресоцијализује затвореника. Ако затвор не испуни барем један од ова два циља – онда је бесмислен.

Ја сам затвор у Идризову, у ком сам био затворен, доживео као бесмисао свих бесмисла у нашој држави. У мом случају није постојала праведна казна првенствено зато што није постојало праведно суђење, а то се огледа у томе што Врховни суд вратио предмет Основном суду на поновно суђење, али ни ту није било ресоцијализације. Ресоцијализација не постоји ни за једног од 1.500 затвореника у затвору у Идризову. Такође сматрам да не треба да се прећути ни то да у затвору нема довољно хране, а и оно што има од хране је очајно, па се затворенцима дозвољава да од куће доносе храну у неограниченим количинама. О постељини, прибору за личну хигијену и есцајгу не желим ни да говорим.

Када сам био у затвору за претходну казну 2005. године, понекад су затвореници добијали сапун и пасту за зубе. Последњи пут за три године колико сам био у затвору, ни једном нисмо добили пасту за зубе, сапун, ни тоалет папир. Да не помињем да затвореници немају гардеробу коју је затвор обезбедио, већ мора да им се доноси споља. Затвор више не наручује ни дневну штампу за затворенике, а о срамним условима у којима сам живео ме је срамота и да говорим.

Мене с у сместили у собу са још 40 затвореника. Свако од тих 40 људи једампут дневно да кине или да се закашље, па већ настаје бука, а ако се зна да се у тој соби налази макар 10 телевизора и ако се зна да се неретко догађа да сваки телевизор емитује различити канал, онда можете да претпоставите који је то хаос у соби. Са друге стране, срећа је што нисам боравио у тој соби када су у њој били мишеви, бубашвабе и вашке. Самим избегавањем тога могу да кажем да сам био привилегован. Што се тиче посла, од 1.600 затворенка у затвору радно ангажовано је било само 50. Под овакивим условима је јасно да је ресоцијализација немогућа.

Зато сматрам, тврдим и нећу да престанем да говорим о томе докле год сам жив, да је затвор у Македонији бесмисао свих бесмисла. То је само изгубљено време и пропали део живота затвореника коме се не даје никаква шанса ни да се покаје, ни да постане користан за друштво. Што се мене тиче, уопште није тајна да непрестано трпим притисак да се одрекнем пута црквеног јединства. Био сам посебан затвореник у Идризову, а чак и поред тога што сам испуњавао услове да ми промене третман и да добијем кућно одсуство, то се никада није десило. То је, подразумевано, код мене изазвало негодовање и био сам принуђен да напишем писмо Управи за извршење санкција, можда не толико због неправде која ми се дешавала, јер није ни прва ни последња, колико због неизвесноти од тих притисака. Да испуњавате све услове, а да Вас не пусте на кућно одсуство, одмах би помисли да иза тога нешто лоше стоји. У причи коју сте поменули, а коју сам написао у затвору, сам говорио о томе да скоро сви затвореници знају места где су били сахрањивани политички затвореници бивше Југославије. Онда некако дођеш до закључка да се ово наше, данашње, лудо време не разликује претерано од времена тадашње Југославије.

- Врховни суд Републике Македоније је укинуо пресуду из 2013. године којом сте били осуђени на казну затвора од 3 године због наводних финансијских малверзација. Предмет је враћен на поновно суђење. Оптужени сте за проневеру 250.000 Евра Македонске Православне Цркве које сте наводно „опрали“ куповином имовине. Шта ћете рећи на поновљеном суђењу у своју одбрану?

- Мислим да у Македонији не постоји човек који не зна да сам био непаведно осуђен на трогодишњу казну затвора. Али, чак и у Македонији и поред медијског мрака и тенденције већине медија да буду или пристрасни или игнорантски постављени када се ради о мојим судским споровима, сматрам да се у великој мери прочуло о мом неправедном суђењу и неправедној затворској казни. Оно што сам рекао на првом суђењу ћу поновити и на другом. Једном потрошени новац (говорим за наведених 250.000 Евра) за који сам био осуђен правоснажном пресудом да сам га незаконито потрошио и за то је већ одлежана казна, нисам могао ни на који начин да га „оперем“, јер је већ новац био потрошен, односно није га ни било. За време мог боравка у Русији, једна особа којој сам рекао зашто сам осуђен је рекла нешто врло занимљиво. Знате, каже, зашто вас је судија осудио на казну затвора? Зато што му нисте рекли тајну како једном потрошени новац може поново да се потроши.

- Насупрот наводима да сте занемарили лечење и опоравак после седам робија, бил исте прилично активни после изласка на слободу. Били сте на лечењу у Санкт Петербургу, али се чини да се трудите да надоместите пропуштено време за промоцију Православне охридске архиепископије. Или грешим?

- Искористићу простор који су ми Ваше новине уступиле да се захвалим Његовој Светости, патријарху московском и целе Русије Кирилу, као и свима другима којима је засметао мој боравак у Русији ради опоравка после затворске казне. Обавио сам све прегледе и открио неке здравствене проблеме које нисам ни знао да имам. Био сам немаран према сопственом здрављу не само у затвору, него и на слободи. Некако, као да ми је недостајало време да обратим пажњу на здравље. Први пут у животу сам у Русији добио прилику да одрадим систематске прегледе свих делова главе и тела, да ми конзилијум успостави дијагнозу и да добијем одговарајуће лечење. Невезано за то, свакако сам имао могућност да вршим службе, проповедам и мало да путујем. Што се тиче Охридске архиепископије, мислим да су и она и њен претстоитељ добро обавештавали и ширили истину о неправедним судским поступцима који су се водили против мене и још 18 лица из Архиепископије . Нема места у свету на ком се није чуло за такву политичку хајку. На корист Охридске архиепископије, али на штету наше отаџбине.

- Српска Православна Црква је одобрила наставак дијалога за решавање црквеног спора са Македонском Православном Црквом. То је добра вест. И поред свих очекивања, иницијатива је обустављена престанком тамошњег прогона Охридске архиепископије од стране македонских световних власти. На удару се нашло 18 свештених лица Охридске архиепископије међу којима и двојица епископа. Очекујете ли да се и тај услов коначно испуни? То Вас питам, јер сам и сам мало сумњичав по том питању. Наиме, прошле године је српски владика Амфилохије у интервјуу за „Слободни Печат“ споменуо и похвалио позитивне сигнале од стране МПЦ и када се чинило да ће све коначно да крене да се одвија, јабука раздора сте опет били Ви.

- Ко непристрасно прати дешавања унутар Цркве, зна да СПЦ никада до сада није показала било какву колебљивост везану за престанак гоњења претстоитеља Охридске архиепископије и њених чланова , јер је то услов да се започне нови дијалог о статусу МПЦ која је у расколу. Други проблем је тај што у Македонији не постоје неристрасни аналитичари и у недостатку истих, двојица новинара (један телевизијски, други новинар једног дневног листа) су сами себе прогласили за експерте који прате унутарцрквена дешавања. Ни један, ни други никада нису тражили потврду и проверу информација од стране Охридске архиепископије, а често су давали себи за право да коментаришу црквене прилике у Македонији. Ако не постоји потпуност информација, онда се подразумева да велика мера такве непрофесионалне новинарске пропаганде ствара искривљену слику црквене реалности и стварних догађаја унутар Цркве. Пристрасно је, нереално и тенденциозно тражити да се Архиепископ Јован прикаже као јабука раздора, а посебно као се зна колико он поштовање ужива међу православним македонским становништвом. Са подношењем жртве, преко неправедног страдања и затварања се граде мостови и споне за јединство, а не разлози за нејединство и раскол.

- Имам утисак да је мање-више позната формула, ако тако могу да се изразим, по којој ће се решавати спор између СПЦ и МПЦ: враћање Македонске Цркве у канонско јединство са СПЦ, проглашавање аутономије МПЦ и признавање од стране других сестринских православних цркви под именом које је фактички већ промењено (Македонска Православна Црква – Охридска архиепископија). Да ли пропуштам неко важно питање које може да буде непремостива препрека у преговорима?

- СПЦ се оптужује да не жели да да аутокефалност МПЦ која је у расколу. Али то није истина. Управо се по томе види колико су самопроглашени аналитичари црквених прилика у Македонији неинформисани и не познају ни најосновније ствари потребне за изношење анализа . СПЦ једноставно није у могућности да сама да аутокефалност МПЦ без сагласности осталих православних Цркви. Чак и под условом да се све Православне Цркве сложе и дају МПЦ, која је у расколу, аутокефалност – то ће бити неефикасно с обзиром на то да се за сада сестринске Цркве нису усагласиле која ће од њих да потпише и одбори аутокефалност . Ове информације знам из прве руке, јер сам учествовао на припремној конференцији Великог свеправославног сабора који ће се одржати у Шамбезију. На последњој припремној конференцији која се одржала пре два месеца нисам био присутан, јер сам био у Русији, али сам обавештен од стране учесника конференције да се тема везана за доделу аутокефалности неће помињати на Великом свеправославном сабору који ће се одржати следеће године из разлога што не постоји консензуално решење по том питању између Цркви. До пре неколико деценија аутокефалност је одобравала само Константинопољсла патријаршија, а друге Православне Цркве су пре или касније то прихватале. Дакле, чак и да се на Великом свеправославном сабору усвоји тема о аутокефалности и додели аутокефалност, ту аутокефалност неће моћи да одобри ни Константинопљска патријаршија. Како ствари стоје, то питање неће бити постављено на Великом свеправославном сабору и из тог разлога постоји страх да та тема још дуго неће бити решена и затворена. Да се вратим на питање – сматрам да је аутономни, самосталан, односно самоуправни статус највише што МПЦ која је у расколу може тренутно да добије. То би трајало све до оног тренутка док се Православне Цркве не договоре која ће од њих бити задужена за доделу аутономије у будућности.

- Осим што је Ваша лична слобода „conditio sine qua non“ (услов без ког се не може) за преговоре, да ли ћете имати неку другу улогу у преговрима између СПЦ и МПЦ? Ако сам добро разумео, владика Давид ће бити члан комисије СПЦ задужене за преговоре . Може ли Православна охридска архиепископија ту да одигра позитивну улогу, или ће бити тројански коњ у процесу?

- Услов да будем на слободи да би преговори могли да почну није наметнула СПЦ, већ Православна охридска архиепископија. СПЦ је само прихватила одлуку синода Православне охридске архиепископије да је за отпочињање било каквих преговора са МПЦ која је у расколу потребно да се испуне елементарни услови за одржавање тих преговора , а ти услови су да преговарач буде на слободи, а не у затвору. То је из разлога што се СПЦ након издвања документа за аутономију Правослане охридске архиепископије према архиепископији односила као према аутономној Цркви која се пита и даје мишљење како за суштинска решења у самој СПЦ, тако и у међуцрквеним односима. СПЦ је била недвосмислена и јасна свих ових година уназад да су било који преговори са МПЦ која је у расколу немогући без учешћа представника Православне охридске архиепископије. СПЦ је остала томе доследна, а ми смо у Православној охридској архиепископији показали и доказали да смо то заслужили.

Ако говоримо о томе да ли ће Православна охридска архиепископија одиграти позитивну улогу или ћр бити тројански коњ у процесу, сматрам да су се и највећи скептици међу јерарсима у Православној Цркви, посебно после нашег затварања и прогонства, уверили да је јединствени пут за решавање дугодеценијског раскола онај који је предложила Православна охридска архиепископија. Данас је Православна охридска архиепископија поштована не само због њеног континуитета са древном Охриском архиепископијом, већ и због сведочења истине коју смо показали целом свету. Њен првојерарх, Архиепископ охридски и Митрополит скопски је по тој титули познат на свим меридијанима. У овој ери дигиталних медија, међу православним јерарсима можда постоји неки са којим нисам има омогућност да се упознам лично. ли сигирно не постоји ни један који није чуо о мојој затворској казни. То је огорман духовни капитал који прави Охридска архиепископија. А, као таква, она може имати само конструктивну улогу у решавању раскола једног дела јерарха у Македонији.

- Владико Јоване, вероватно знате да немате много пријатеља у Македонији и да су ретки они који изговарају Ваше црквено име (многи медији Вас зову искључиво по презимену – Вранишкоски). То је делимично тако и због пропаганде која каже да су Ваше активности и ставови у СПЦ и Православној охридској архиепископији антимакедонски и да им је основна намена порицање самосталности Македоније. Морам да наведем да ћете уколико се испостав ида је то тачно у мени имати најљућег противника.

- Омаловажавање моје личности које систематски спроводе средства јавног информисања у Македонији показује да су новинари недостојни професије којом се баве. Неће мени пасти круна са главе ако ме неки злонамерни новинар не ослови мојом пуном титулом, зато што ми он није дао ту титулу, нити може да ми је одузме. Чак и краљицу Енглеске неко из злобе и да би је понизио може да назове принцезом Елизабетом или само Елизабетом без и једне титуле, али она неће престати да буде краљица Енглеске. Моја титула је прихваћена у Православној Цркви, а преко тога и у политичким, културним и научним круговима у свету. То да ли ме неко ословљава пуном титулом или само по презимену, Вранишкоски, је његова воља која истовремено показује и његов ниво васпитања и образовања. Моје презиме заиста јесте Вранишковски и ту нема ничег погрешног , али они који ме зову по презимену праве грешку јер не знају или знају, а не маре за то да се људи са титулама било црквеним или световним ословљавају и по тим титулама, а не само по личном имену и презимену. Ви који се бавите медијима знате да је и лоша реклама ипак реклама. Ако на интернет претрази откуцате Архиепископ Јован, Охридски Јован, Митрополит Јован или ако откуцате само Вранишкоски Јован, изаћи ће вам толико резултата претраге колико нема ни председник Македоније.

Ипак да се вратим на на питање. Да ли неко ко је био спреман да поднесе толика прогонства, суђења, затварања, а да не говорим омаловажавања која сам доживео за последњих 13 година није исправан и прави за народ који му је поверен и за отаџбину у којој живи? Нажалост, у нашој отаџбини се још идеолошки приступа не само црквеним, него и националним питањима. По црквеном питању је настављено да се односи идеолошки и након пада комунизма, зато што је неко услед кризе идентитета, по распаду СФРЈ, који је уздрмала све државе бивше Југославије, успео да уведе тајне службе које су водиле и унутрашњу и спољашњу политику. Грађани су од стране тих тајних служби лагани и убеђивани да је МПЦ вековима уназад штитила македонски идентитет. Те су лажи, које су тајне службе излагале без икакве анализе и научних провера, прихваћене и данас имамо ситуацију да се свако ко је против МПЦ проглашава државним непријатељем. То су ствари које су ван памети, али такав догматски начин рада се догађао и у државама које су јаче од наше. Сада су потребне године и деценије да се промени тај став и да се људи убеде да ниси непријатељ државе и народа ако си против МПЦ. Држава која држи монопол над било чим, па макар тај монопол био и на верском плану не може бити демократска, а нажалост Македонија није била демократска ни за време Црвенковског, нити сада. Нас прогоне већ пуних 13 година. 13 година је довољно да свако покаже своје намере и циљеве. Мислите ли да до сада не бисмо били већ десет пута осуђени да неко има и најмањи доказ о нашем противдржавном деловању? Па, такви суде намештене судске процесе и оком не трепну, а кажете да не бисмо били осуђени да постоји и најмању доказ противдржавног деловања?

- Медији у Македонији кажу да се представљате као „српски егзарх“ и да не признајете македонски идентитет. Ако заиста спорите македонски идентитет са комотне позиције заговорника фриволне тезе да „подела на националност припада реду безначајних подела за које не треба велики напор да се превазиђу“ – не бих могао да схватим како очекујете подршку и разумевање Македонаца. Другачије речено, у једном Вшем интервјуу кажете да Вас у Македонији када желе да вас увреде називају Србином, Грком, Бугарином... Ево, ја не желим да Вас увредим и познато ми је Ваше уверење да Вам је црквена припадност много важнија од националне. Али бих Вас ипак замолио да ми недвосмислено одговорите и на то неважно питање – шта сте ви, заправо, по националности?

- Не, ја се не претстављам као „српски егзарх“, нити сам „српски егзарх“, нити сам то икада био. Моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Један кратак временски период од половине 2002. до маја 2005. године сам имао титулу „Егзарх српског патријарха за Републику Мкедонију“. Али од маја 2005. године, када је издата потврда о аутономији Охридске архиепископије , моја титула је „Архиепископ охридски и Митрополит скопски“. Нажалост, код нас свако може да пише о црквеним темама без обзира да ли прати дешавања или је потпуно неписмен не само по црквеним питањима, него и граматички. Пре извесног времена сам давао интервју за један тајвански лист где ми је постављено питање: „Зашто Вас поједини медији називају егзархом када нисте егзарх, него архиепископ?“ Шта сам друго могао да одговорим осим да неки новинари у мојој земљи који се баве црквеном проблематиком не знају о томе ни толико колико зна један тајвански новинар.

Што се тиче питања националне припадности, ја се не изражавам привидно, или извештачено, или насилно, да сам национално незаинтересован. То је моја одлука и став из моје ране младости. Можда ме у хришћанству највише привлачи аутентично тумачење речи апостола Павла: „Када нема више ни Грка, ни Јудејаца , ни необрезаних, ни варвара, ни скитница, ни робова, ту је све и у свему је Христос.“ И сада, када мислим да сам слободан од већине видова ропства, а ропство је, између осталог, и оно што се намеће као биолошка потреба (национална припадност), неко опет жели да ме зароби и да ме стави у затвор строжији од оног у Идризову и да ме направи робом нације, па која год она била. Томе пркосим и оштро се противим. Као епископ Цркве Божје, прво сам треба да се трудим да не западнем ни под чије ропство, а потом и друге да потстичем на лепоте живота слободног од сваког ропства.

Мене нико није питао да ли желим да се родим у Македонији. То је ствар коју ја не могу да променим сопственом вољом. Могу да бирам да ли ћу живети у својој отаџбини или ћу се одселити. Али сам ја изабрао да останем и поред свих непријатности које сам доживео, а које, признаћете, нису мале. За много мање непријатности од оних које сам ја доживео, људи су проклињали сопствену отаџбину и одлазили из ње. Велико се онда поставља питање ко је већи родољуб. Да ли је то онај који наглашава своју националну припадност у свакој прилици, а притом се одселио из Македоније или би то урадио чим му се укаже прилика да у иностранству има бољи живот, или онај који сматра да је национална припадност терет и ропство које стеже са свих страна, али ипак не напушта своју отаџбину, јер је убеђен да је Божја воља да се роди међу тим народом и у тој земљи и да се тамо бори против сваког вида ропства у које, без изузетка, спада и ропство националног идентитета. Из тог разлога сматрам да је безначајно да се изјашњавам било као Грк или Јеврејин.

- Под претпоставком да ће спор између СПЦ и МПЦ бити решен на задовољство обе стране, настаће једна чудна ситуација: у Македонији ће постојати две помесне Цркве – Православна охридска архиепископија чији сте Ви поглавар и МПЦ која је наша „званична“ Црква. Може ли у будућности да дође до уједињења две македонске Цркве у једну?

- Када би се гледао црквени канон, није могуће да Македонија има две православне Цркве. Сада је ситуација таква, јер постоји једна канонска и призната Православна Црква – Охридска архиепископија и једна неканонска и у расколу, али ипак Православна Црква – Македонска Православна Црква. Могуће решење треба да укључи и решење спајања ове две Цркве ако постоји жеља да то буде одрживо.

- Желео бих да вас подсетим да сте 2009. године написали писмо премијеру Николи Груевском у ком сте му тражили да се заустави прогон који је започео док је Бранко Црвенковски био на власти. Од тада до данас је прошло 6 година, а Ви као ни сви ми у Македонији нисте подигли главу. Занима ме да ли пратите политичку ситуацију у Македонији и шта мислите о актуелној кризи?

- Неко је задовољан када има довољно новца да наручи ракију и салату у кафани. За неког другог је то мизерно и тај други има жељу да лети параглајдером. Сви ми се разликујемо један од другог својом вољом и начином на који остварујемо своју слободу и своје жеље. Ја баш не бих рекао да нико у Македонији није подигао главу. Главе тешко подижу само они који желе да освоје врх Монт Евереста. Други ће се задовољити тиме да им живот прође у подножју планине и уопште неће имати проблем са спуштеном главом. Али, ови други су у множини и зато увек надјачају и ту заиста нема дилеме ко је од те две групе људи бројнији.

Ипак, демократски начин владавине који барем декларативно одобравамо као друштвени поредак наше отаџбине, не подразумева само власт већине, већ и власт правде и права. Е, то је оно што није обезбедио Црвенковски, а још мање Груевски. Владавина права прави равнотежу између мањине и већине. Владавина закона чини равнотежу између већине и мањине. Мени се чини да је највећи проблем наше отаџбине то што ни након 25 година транзиционог периода нисмо успели да направимо институционалну државу и наставили смо да живимо у диктаторском режиму без обзира да ли се ради о Цркви или Груевском.

Замислите да у нашој земљи постоје развијене институције које на основу анализа и преко интересних сфера убеђују и власт и народ да трпимо раскол између две Цркве, да наша отаџбина не може да нађе заједнички језик са суседним државама, да предуго стојимо на прагу ЕУ. Е, то би била демократија, а ово што нам се дешава последњих 25 година је слично оном што нам се догађало претходних 45 година, а тај период смо звали тоталитаризам.

Постоје два начина путем којих слободоумни људи мог уда се боре са тоталитаризмом. Један је револуција, али то доводи до губитка људи и зато је тај начин за мене неприхватљив, а други је гандијевски начин и то је за мене најбољи начин борбе са тоталитарним режимом. Говорење истине и трпљење последица је највећи доказ истине. Истина није надмена и не намеће се. Она је превасходна управо због те своје ненаметљивости.

Бранко Героски

Извор оргинала: http://plusinfo.mk/mislenje/560/vreme-e-makedonskata-crkva-kanonski-da-se-osamostoi-i-da-se-obedini

Превод за Поуке.орг: Александар Лазић