„Услови за развој детета су безусловна љубав и оквир са јасним границама"

Ђакон др Рареш Јонашку је лекар психијатар и служитељ Румунске православне цркве у дијаспори. Психијатријом се бави у Француској, на подручју Ангулема, а као ђакон служи у румунској парохији Светог Јосифа и Светог Јована Шангајског и Санфранциског у Бордоу. Активно укључен у дијалог између медицинске науке и хришћанског богословља, у својој ординацији сусреће све више људи који се суочавају са анксиозношћу, депресијом или различитим облицима зависности.

У интервјуу који следи, ђакон Рареш Јонашку говори о слабљењу унутрашње структуре савременог човека, о притиску да се постигне успех и о пресудној улози породице у развоју идентитета. Интервју је дат у оквиру рубрике „Петак за живот" (#vinereapentruviață).

Александра Надане: У ординацији често сусрећете људе који кажу да више не знају ко су. Који је главни проблем који нарушава унутрашњу структуру човека и доводи га до анксиозности, депресије или зависности?

Ђакон Рареш Јонашку: Као што нам показује француски социолог Ален Еренберг у књизи „Умор од тога да будеш свој. Депресија и друштво" [1], живимо у свету у којем се традиционална правила, породична и друштвена ограничења све мање прихватају, јер се доживљавају као облик доминације од којег је важно ослободити се како бисмо постали оно што јесмо. Чинећи то, данашњи човек више нема, као некада, осећање кривице зато што је учинио нешто за шта је знао да је погрешно, већ се пре плаши да неће бити на висини задатка. Из тог страха произлазе умор, осећања унутрашње празнине и немоћи, осећања инфериорности и стида — афекти који, са психолошке тачке гледишта, припадају нарцистичком регистру.

Ален Еренберг сматра да, од тренутка када све изгледа могуће, „болести недовољности" (депресија, анксиозност, гранични поремећаји личности, различите зависности) долазе да подсете човека да није све допуштено. „Све ми је дозвољено, али све не користи", рекао је, другим речима и много раније, Свети апостол Павле (1 Кор 6, 12).

Како се овај притисак успеха и самосталности одражава на децу и адолесценте?

— Наша деца и адолесценти данас живе у друштву у којем је све мање гаранција стабилности; породице су постале веома нестабилне, са бројним раздвајањима и реорганизацијама породице, што често доводи до збуњености у погледу символичких улога сваког њеног члана. Али, истовремено, императиви личног и школског успеха доведени су до крајности, при чему свако мора на себе да преузме терет одлучивања о свему и да никада не престане да постаје оно што јесте.

Данашњи човек сматра да се ослободио морала и духовне димензије постојања и верује да је позван да сам изгради себе и тежи натчовечанском — тако постаје уморан од сопствене аутономије и суверености; истовремено је усамљен, депресиван и зависан. Ален Еренберг с правом сматра да је зависност — тај патолошки однос према неком производу, супстанци или особи — цена слободе без граница коју данашњи човек себи даје и да она, парадоксално, представља облик ропства.

Други аутор, француски психијатар и психоаналитичар Жан-Пјер Лебрен, у својој књизи „Свет без граница" описује савременог човека говорећи о сужавању наше способности мишљења, нарочито на нивоу символичког мишљења (које је толико присутно у Светом писму), као и о драматичном смањењу унутрашњег живота [2].

Могу само да се сложим са прецизном дијагнозом ових аутора. Човек који данас долази на преглед због психичких проблема, дакле, све ређе је неуротичар каквог су психоаналитичари описивали почетком XX века, који је себе окривљавао због кршења одређених правила — иако овај образац, нажалост, постоји код верујућих људи; данашњи пацијент је више особа која се гледа у огледало и којој се, за разлику од Нарциса, не допада оно што у њему види. Зато што је претрпео трауму, зато што је рањен, зато што је од својих предака наследио душевне ране које није предао Христу да их исцели, зато што није искусио љубав, нарочито у раном детињству.

Можемо рећи да у данашњем друштву наша деца и адолесценти често одрастају без јасних моралних или духовних оријентира, или са мноштвом оријентира који изазивају стање унутрашње збуњености; порука која им се прећутно преноси отприлике гласи: „Слободан си да радиш шта желиш, ми те ни на шта не приморавамо, али пази, дете моје, мораш да успеш у школи, друштву и професионалном животу!..." Оваква порука нашу децу и адолесценте излаже сталном притиску, окива их, одузима им слободу и унутрашњи мир и спречава их да изграде чврсту структуру идентитета.

Цена која се за то плаћа јесу анксиозност и депресија, али и различите зависности — привремена и привидна антидепресивна решења.

Како недостатак здравих узора — родитеља, наставника, ментора — утиче на психичко и духовно формирање детета?

— Са клиничке тачке гледишта, запажамо да се структура личности детета, темељи односа сваке особе са другима, изграђују у раном детињству, нарочито пре треће године живота.

У изградњи овог дубоког идентитета највећи значај имају односи љубави који се стварају око детета, пре свега у односу између мужа и жене, али који се, наравно, стварају и у односу између родитеља и детета. Потом је важан лични пример сваког родитеља, његово понашање, јер дете непрестано, посредством активности огледалних неурона у свом мозгу, опонаша оно што види око себе.

Важни су, наравно, и говор родитеља, правила која се постављају у породици, њихово објашњавање и последице њиховог непоштовања; али и речи којима се објашњавају емоције и душевна стања чланова породице, што је од суштинског значаја за развој емоционалне интелигенције детета, будућег одраслог човека. Све то захтева заједницу односа између супружника и детета, непосредне односе, „лицем у лице".

Дете види шта се дешава око њега, а вербална и невербална комуникација са родитељем помаже му да пронађе смисао онога што у том тренутку доживљава. Ово дубоко разумевање стиче се у односу са одраслом особом — са баком и дедом, васпитачима, али пре свега и на првом месту, у односу са родитељима.

У тим односима мора постојати безусловна љубав — први услов за складан развој детета, али и оквир односа у којем ће дете одрастати, са правилима и границама које ће дати чврстину његовом идентитету, бити извор стабилне слике о себи и складних емоционалних односа са другима, као и извор слободе.

Изградња унутрашње структуре личности, дакле, почива на заједници односа љубави у породици (муж–жена–дете, чак и када је један родитељ физички одсутан, али је присутан у речима и срцу другог) и на јасном и доследном васпитном оквиру, који је израз родитељске бриге и љубави и природни продужетак супружанске љубави. Како дете буде одрастало, тај оквир ће остављати све више простора за развој личне иницијативе, док је његово постепено осамостаљивање од породичне средине — уз очување природних и неопходних корена — нешто о чему сваки одговоран родитељ треба да брине од најранијег узраста.

Зашто је породици данас све теже да пружи овакав оквир сигурности и стабилности?

— На породичним консултацијама виђамо родитеље који имају великих тешкоћа да буду истински присутни у односу са својом децом, јер имају многе друге приоритете, као што су посао, коришћење различитих врста екрана или друге зависности; адолесценти нам са болом говоре о том одсуству. Многи родитељи су емоционално незрели и нису способни да поставе и примењују јасна васпитна правила, чак ни када су деца мала.

Невидљиви рат све више узима маха у односима између жена и мушкараца. Породице су све нестабилније и постају извор фрустрација и сукоба. Положај оца у породици постао је све несигурнији и недоследнији; француски психијатар Жак Лакан говорио је о символичкој функцији оца у релационој триангулацији дете–мајка–отац, без које дете не може постати субјект сопственог постојања; цена која се за то плаћа јесте несигурност идентитета. Јер, могли бисмо додати из хришћанске перспективе, сваки истински однос је тројичан, по узору/икони заједнице односа љубави унутар Свете Тројице.

Извор и насловна фото: basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"