„Жао ми је због апсурда које представљамо као православни духовни живот“

Зашто проповеди данас звуче лажно, хоће ли се у Цркви појавити култура дијалога, зашто се не вреди плашити страсти и заноса и како их искористити да упознамо себе - архимандрит Сава (Мажуко) дели своје гледиште.

Зашто се плашимо да будемо нормални људи са нормалним људским манифестацијама, а ипак тражимо духовни смисао у свему?

Требало би да се према свему односимо једноставније. Често нас наша духовна литература доводи у заблуду. Текстове су писали монаси за монахе. Монаси из антике и средњег века писали су књиге које су одражавале њихове духовне вежбе: њихов ниво и црквени, монашки контекст у коме су живели.

Данас, оне нису релевантне не само за лаике, већ и за савремене монахе, јер пречесто немамо појма какве су то духовне вежбе биле.

Свети Јован Лествичник пише о смирењу. Читамо га са усхићењем и опијеношћу, али у овај појам уносимо своје значење, можда чак и погрешно, лажно – опасно. А онда се жалимо: Лествичник нас је довео у депресију. Лествичник нема никакве везе са тим. Он је писао своју књигу, имајући у виду конкретне људе, своје савременике – синајске монахе. Никада није ни сањао да ће његову књигу читати лаици, и жене са децом у наручју или чак лаички свештеници. Не узимамо у обзир очигледне ствари и мучимо себе.

Савремени публицисти и теолози имају пред собом огромно поље деловања: да нормалним модерним језиком испричају о искуству које чини саму суштину хришћанског живота. Можемо чак рећи да је ово преводилачко дело - са средњовековног црквеног језика на савремени језик. У том настојању и сами проналазимо адекватан језик за разговор о озбиљним темама. Савремени хришћански публициста је дужан да изврши тако племениту службу - да створи језик јеванђеља, разумљив савременицима.

Текстови које пишем покушај су да докажем да се о духовним проблемима може расправљати савременим језиком. Желео бих да пробудим ауторе који би такође експериментисали са језиком и који би уцрквенили савремени језик. Нема ничег страшног у томе. Говорећи о језику, не мислим само на књижевност, писани или усмени говор. Мислим и на језик гестова, стил комуникације, прихватљиве облике односа међу хришћанима, без обзира на њихове хијерархијске степене. Ово трагање је за нас од животне важности, јер због везаности за старе форме губимо вечно млади садржај. Сами себе лишавамо нечега!

Како се проповеда у једној обичној цркви? Таквим речима и интонацијама којима нормални људи не говоре: „Следимо подвиг мученика Галактиона и Епистимије, оставимо све и заблагодаримо…“ Зар ми тако говоримо? Данас то звучи веома лажно! Ако је и интонација лажна, онда ће и садржај тог говора, ма колико био диван и истинит, одбити осетљиве људе, јер они не воле лаж!

Млади људи су посебно осетљиви. Они виде на амвону чудно обученог човека који им патетично говори очигледне бесмислице. И не верују. Тако и доживљавају свештеника – као картонско страшило.

Тужно, али је чињеница. Придржавамо се тих облика, што води ка некој врсти „духовне шизофреније“, када смо овде једно,  а напољу сасвим друго. Или до манипулација повезаних са истим тим формама: „Слушаћу те зато што имаш дугу седу браду“, није важно што говориш глупости.

На YouTube-u постоји канал „Васпитање деце. Православни поглед“. Педесет хиљада прегледа – за религиозни програм то је нешто нечувено! Видимо чупавог чичу, који је сам себе рукоположио, са шимничком капом, у позадини су иконе, а он говори такве идиотизме да је довољан само један минут да се онесвестите. Педесет хиљада прегледа! Али он има „трговачки изглед“: дугу белу браду, говори загонетно, он је схимонах, односно то је супер-бренд који погађа срце неупућеног корисника.

Недавно ми је у манастирском дворишту пришла једна жена са питањем. Али поред нас је пролазио наш отац Павле, који има седу браду. Она је одмах устукнула: „Јао, извините! Питаћу оца!“ – и одмах потрчала за „правим оцем“. Преваранти и самозванци веома добро разумеју тежину тих брендовских ознака и, безобзирно их користећи, излуђују људе.

Ваша књига „Наранџасти свеци“ почиње питањем смрти, зашто?

Размишљање о смрти јесте духовна вежба, зато је природно да је сваки верник често упражњава. То је нормално. Правилно се односити према смрти и правилно васпитавати однос према њој – и то је нормално. Треба да се плашимо смрти. Не треба да се бусамо у груди и говоримо да, пошто је Христос васкрсао, за нас више није страшно да умремо. Страшно је. И ја морам да прођем тим тесним путем. И Христос се молио са крвавим сузама да Га мимоиђе Чаша – не само распеће, већ и смрт. Страшно је. Морамо бити спремни за то.

Тема смрти се у нашим савременим расправама веома интензивно избегава. На пример, у холивудским филмовима, када неко умре, у кући готово никада нема ковчега. Практично се никада не дешава да се то прикаже, то је табу тема: „Не треба да мислимо о смрти.“

Зашто не треба? Смрт је нешто сасвим природно. Моја мајка је непосредна жена. Једном смо отишли на сахрану дединог рођака. Ушли смо, а она каже: „О! Ујак данас добро изгледа!“ Пришла је ковчегу, наместила јастук и цвеће: „О, данас изгледа свежије, ведрије.“ То је правилан однос! Она заиста скупља суво цвеће за јастук – свако треба да има такав јастук за своју сахрану. Такви примери нас уче без речи. Зато је корисно да они које је високо образовање помало „покварило“ понекад погледају како живе обични људи. Искуство показује да они поседују више мудрости и храбрости него ми који смо читали Кафку и Хегела. Они ништа од тога нису читали и мисле да је Кафка нека врста стомачног обољења.

Нисте се плашили да ћете уплашити читаоца темом смрти?

Ако сам га уплашио, значи да то није мој читалац. Ја имам своју публику. Не претендујем на свеобухватност. Постоје људи који читају. Занимљиво им је? Одлично! Данас има толико аутора и издања, и то ме веома радује. Пишу свештеници, епископи, мирјани. Свако има своју интонацију, свој језик, своју тематику – а самим тим и своју публику. Ми, различити аутори, потребни смо једни другима. Допуњујемо једни друге.

Веома се радујем што данас свештеници пишу. Било је време када смо познавали само Кураева и Осипова. Ако би неки свештеник обрадио неку тему, то је било то – нема потребе више писати о њој. Ја сам за разноликост. Потребно је више хришћанских аутора – занимљивих, живих и различитих, да би било више дискусија.

У Цркви још увек формирамо стил дијалога о нашим проблемима, јер нисмо научили да говоримо о њима. То је нови, неразрађени жанр. Веома добро смо савладали „дијалект тријумфа“: имамо прославе, достигнућа, празнике, светитеље и спомен-плоче. Нико не спори да је то дивно и потребно. Али имамо и проблеме, а о проблемима говоре само наши противници, односно ми смо им дозволили да се баве оним чиме ми сами не желимо да се бавимо. Не желимо или не умемо? Али онда не треба да се вређамо на наше критичаре.

Излаз је да престанемо да лажемо и да научимо да говоримо о проблемима без анатема и без слављења, односно без крајности – поштено, мирно, отворено, са поштовањем према противнику. За сада то не умемо. Али морамо, то је питање опстанка, јер је степен унутрашње црквене обмане већ достигао критичну тачку

Веома грубо обмањујемо сами себе, а то је опасно. Црква мора да поврати монопол над разматрањем и решавањем својих унутрашњих проблема. За то су потребни храброст, стваралачки занос, па чак и политичка воља. Потребно је да поштено и уз високу културу разговарамо о својим проблемима, како бисмо наше спољне критичаре оставили без посла.

Где лажемо?

Тема која је мени лично веома болна јесте криза монаштва. У духу тријумфа објављујемо да се монаштво обнавља. Али никаквог препорода нема, монаштво се налази у веома тешком стању. Ако смо до краја искрени, монаштва нема, оно једва преживљава. Ако нешто не предузмемо, потпуно ће нестати.

Постоји практичан излаз из ситуације. Једном сам га изнео на нашим монашким конференцијама и од тада ме више не позивају на њих. Излаз је једноставан и канонски.

Свуда цветају само ставропигијални манастири. Много знамо о систему редова код католика, али тај систем није стран ни источном монаштву. Током средњег века и на православном Истоку сваки манастир је био засебан ред. Сваки манастир имао је свој типик и пост, своја богослужења. Живео је интересима свог братства. Није био дужан да опслужује епархију, да ствара кадар за епископат, да прикупља новац за изградњу. Дакле, манастирска заједница је живела својим животом.

Данас сви манастири канонски припадају епархијским архијерејима и управо то спречава нормалан развој монашких заједница. Епископи се мењају, нема јединства епархијске политике. Владика, канонски се налазећи у оквиру својих овлашћења, јесте и владика манастира, односно он контролише финансије и људске ресурсе заједнице. Он каже: „Нема ко да служи у том и том селу. Иди тамо да служиш.“

Благостање појединих манастира не зависи од канонског уређења, већ од личних квалитета и честитости конкретног митрополита. Данас је благонаклон, али сутра умре и на његово место долази нови, који уводи нови типик или мења игумана који је надахњивао цело братство. И нико ништа не може да уради, јер је он у праву. Он је по дефиницији у праву, на његовој страни су и канонско право и наш унутрашњи црквени морал.

То је само један од проблема. Постоје проблеми повезани са припремом свештенства (говорим као свештеник) и многи, многи други. Ти проблеми нису критични – о њима се може мирно разговарати, није потребно да оптужујемо једни друге.

После једног мог излагања један од наших епископа рекао ми је: „Опет нам се љутите, оче Саво?“ и оптужио ме да сам непријатељ епископата. Нисам ничији непријатељ. Само се у нашем црквеном друштву развила навика да се свет дели на црно и бело. Критикујеш – значи да си непријатељ Цркве и непоуздан. Али живот се састоји од нијанси. Докле ће нас довести овај духовни далтонизам?!

Најактуелнији задатак пред нама јесте да ујединимо напоре у неговању културе дискусије уз поштовање противника. Такву културу још немамо. Налазимо се у процесу трагања, али на крају крајева, немамо где да се сакријемо – мораћемо да дођемо до тога. Пре или касније мораћемо да преузмемо монопол над сопственим проблемима. Јер сада о њима расправљају кругови непријатељски настројени према Цркви.

Ако се догодила невоља, нешто непријатно и ружно у нашој црквеној средини, Црква мора прва да говори о томе, а не њени познати и непознати критичари. Управо ми смо дужни да први проговоримо и да преузмемо монопол над сопственим темама. Али за то је потребна искреност.

Ипак, упркос свим проблемима, шта вас инспирише у монаштву које сте изабрали?

Нисам сигуран да сам надахнут. Своје монаштво не сматрам подвигом. Онога дана када сам одлучио да постанем монах (имао сам 14 година), једноставно сам схватио да је то начин живота који ми највише одговара. Тако се осећам пријатно.

Волим да живим у манастиру. Наша заједница је особена и весела. Мала је, али мени то одговара – не желим ништа да мењам. Волим да овде живим у овом ритму манастирског живота. Навикао сам се и не могу да кажем да ме то надахњује. Једноставно живим и прија ми.

Пишете и држите предавања. Да ли постоје теме које не волите или о којима не желите да разговарате?

Понекад ме огорчавају оне глупости које претендују да буду православни духовни живот. Тужно је, али ја то прихватам са иронијом. А што се тиче тема… Живим овде и сада. Често излазим пред публику а да не знам шта ћу им говорити. У тренутку када видим лица људи, нешто се догоди и ја већ знам. Зато су теме понекад неочекиване и мени је занимљиво да видим шта ћу рећи.

Данас ми је ово омиљена тема, сутра може бити нека друга. Обично говорим о стварима које ме у овом тренутку заокупљају. Данас сам прочитао песму Езре Паунда, веома ме је дирнула и не излази ми из главе. За недељу дана можда ће ме импресионирати неки други текст или неки други сусрет, или филм. На пример, јуче сам говорио о теолошком смислу филма „Одред отписаних“ са Џаредом Летом и сам сам се зачудио што говорим о томе. Помислио сам: „О, ово је занимљиво. Можда би требало да то запишем…“

Треба живети овде и сада, и ја себи то дозвољавам. Када разговарам са људима, не постављам себи неке посебне задатке. Не тврдим да сам последња истина. Нисам неки дипломирани богослов, нити вођа омладине или нешто слично. Једноставно живим. Људи су одлучили да им је занимљиво да ме слушају – добро. Ако дају и чоколадицу, још боље.

Шта да ради монах ако је отворен, комуникативан, воли младе, све савремено, алтернативно, а наилази на неодобравање – „смири се мало“? Да ли сте и ви имали такву противречност?

Опет се враћамо на то да не постоји „монах уопште“, као што не постоји ни „човек уопште“. Људи су непоновљиви. Оригинални су: некоме одговара један стил, за другога је исти тај стил погубан.

Волим што сам одрастао човек. Сада имам 42 године и сваког јутра се будим са захвалношћу: „Господе, хвала Ти што сам одрастао.“ И не морам никога да очаравам, не морам да тражим своју нишу, да се борим за нешто, да некоме нешто доказујем.

Једноставно живим и, Богу хвала, стекао сам одређени ауторитет. Али до одређених година имао сам веома сложене ситуације, јер ни наш покојни епископ ни наш покојни предстојатељ нису одобравали мој стил. Годинама ми је било веома тешко. Чудо је како сам све то успео да преживим. Колико срамоћења, колико разоткривања… Често је проповед нашег епископа била на тему: „Свецрквена борба против гордости оца Саве“. Да, ја сам горд човек и помирио сам се с тим. Шта друго могу да урадим? Али савршено разумем зашто су се тако односили према мени и не вређам се. Били су из старе школе, а ни ја нисам био нарочито смирен. Али, Богу хвала, све је прошло и захвалан сам за лекције које су ми дали.

Поновићу: пре него што осудиш, треба да оправдаш. Дакле, ако вас људи не разумеју, вероватно имају разлог за то. Али када будем имао 50, 60 година, питаћу се да ли уопште могу да разумем младе… Већ сада могу себи да дозволим сопствени суд, могу себи да дозволим да се не слажем и то је дивно. Искрено не разумем људе који крију своје године, покушавају да изгледају млађе или завиде деци. Волим што сам одрастао!

А како да разликујемо ситуације у којима треба да бранимо своје мишљење од оних у којима једноставно треба да се повучемо, послушамо старијег и прихватимо ситуацију?

У последње време на сајту „Правмир“ објављују моје „духовне вежбе“. Ове године суочавам се са незапамћеним таласом критика, први пут у животу. Стално ме оптужују да сам „јудеокатолик“, екумениста, обновљенац и ко зна шта све не. У почетку сам био збуњен, али ми се касније чак и допало, јер ми отвара нове, занимљиве границе, чак ме упознаје са самим собом.

Да ли вас критикују суштински?

Са суштинском критиком сусрећем се веома ретко. Штета. Волео бих да ме критикују суштински, јер и ја поново читам своје текстове и одмах видим десет, а и више, ствари које би могле да буду предмет критике и разраде, али их нико не примећује. Можда је паметним људима испод части да читају такве текстове. Углавном ме критикују због глупости, на пример: „Зашто цитираш Ничеа, а не свете оце? Каква је то срамота? Зашто је његов духовник то допустио?“

Могу ли да поставим једно компликовано питање? Шта да радимо ако се заљубимо?

Како шта? Сматрам да је то корисно. Посветио сам томе читаву књигу, зове се „Љубав и празнина“. Написана је као збирка есеја обједињених жељом да се осмисли такво искуство. Уопште, корисно је да се занесемо. Свака страст и сваки занос треба да нас радују, чак и када су опасни. Занос пружа могућност да осетиш да си жив и упознаје те са самим собом.

Не смемо заборавити да сваки занос носи опасности. Страст је опасна, као и све што је живо. Али без опасности, без ризика, немогуће је упознати себе. Зато разборити људи разумеју да све страсти и заноси крију опасност. Не треба тражити тај ризик, не треба изазивати страст, али ако се догодило, не треба падати у очајање, већ према томе треба да се односимо као према достојном противнику.

Уверен сам да је корисно заљубити се. Боље упознајеш себе, ослобађаш се илузија. Ако из те борбе изађеш непоражен, постаћеш много мудрији. Другог пута до мудрости једноставно нема.

А зар управо њу не тражимо – мудрост? И посебно се од нас, монаха и свештеника, очекује управо то: да на крају свог пута можемо да поделимо своје искуство.

Млади интуитивно траже мудрост код старијих људи, а чују само разговоре о повећању пензија. Одакле да узмеш мудрост ако си цео живот тихо седео у стакленику и никакви ветрови те нису шибали? Управо о томе пише Јован Лествичник: „Блажен је онај човек који је, прошавши кроз све јаме и мочваре, успео да постане прави учитељ другоме.“

Може ли се ово десити у монаштву или је то неприхватљиво?

Гете се у поодмаклим годинама заљубио у младу девојку. Тјутчев, паметан човек, дипломата и јавни радник, бежао је од своје жене код младе гимназијалке. Али, с друге стране, могу постојати и односи попут оних између Чернишевског и његове супруге, која му је била неверна, али ју је он неузвраћено волео до краја живота. Све је веома лично. Познајем и људе који се никада у животу нису заљубили.

Љубав није компјутерски програм. Она те сустигне и освоји. И ти се заљубиш. То су ствари које се не могу предвидети.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор: Pravmir.ru