Црква као место за дијалог, љубав и живот

Уочи храмовне славе цркве Светог Николе у Ници надлежни владика Корсунске епархије митрополит Марко је дао свој први већи интервју после именовања на ову дужност. Разговарали смо о призвању, о православљу у иностранству, омладини, унутрашњој слободи, руској култури и о томе зашто у свету спољашњег успеха човек све чешће тражи тишину и смисао.

Преосвећени владико, кад сте први пут осетили призвање за служење?

– Вероватно сам о служењу Цркви почео озбиљно да размишљам још у вишим разредима у школи – деветом или у десетом разреду. То је узраст кад човек почиње истински да размишља о смислу живота и о сопственом путу.

Одрастао сам у верујућој породици. Моји родитељи су били дубоко религиозни људи. Отац је похађао богословску школу иако није постао свештеник. Ипак, целог живота је радио при храму: био је појац, помагао је и обављао је различита послушања.

У нашој кући је постојала велика библиотека духовне литературе. У совјетско време се верске књиге практично нису издавале и зато су то углавном били богословски радови који су издати пре револуције и журнали богословских академија. И управо тада сам почео да читам свесно, да размишљам о вери и да тражим одговоре на важна питања.

Постепено сам почео да схватам да бих желео да живот посветим служењу Цркви. После школе сам одлучио да се не уписујем на световни факултет. У то време је за упис на богословију обично било потребно да човек има одслужен војни рок и зато сам две године служио војску, а после тога сам се уписао у Московску богословску школу у Сергијевом Посаду.

Данас је изузетно важно да човек чује унутрашњи глас.

Ваш пример је изузетно важан за младу генерацију. Данас је многима тешко да одлуче шта желе у животу. Чини ми се да је данас изузетно важно да човек чује унутрашњи глас и да схвати у ком правцу га срце заиста води.

– Да, наравно. Много тога потиче из породице, од духовног темеља који човек стиче у детињству.

Поменули сте да је у вашој породици било много књига. Да ли постоји нека књига која је посебно утицала на вас?

– Тешко бих могао да наведем конкретну књигу. Читао сам врло различите текстове – чланке и богословске радове. Свака књига је у извесном тренутку одговарала на одређена животна питања.

Недавно сте дошли на чело Корсунске епархије. Како доживљавате ову мисију?

– Задаци епископа су увек исти, независно од земље и места на којем служи. То је служење Богу и људима.

Епископ треба да се брине о свештеницима, да им помаже, да их поучава и да води рачуна о томе да црквени живот буде људима на корист.

Ако говоримо о дубљем смислу, задатак епископа је да буде оруђе Божјег Промисла.

С једне стране, он треба да буде обичан трудбеник у Христовом винограду, а с друге, он кроз своје служење треба да помаже људима да проналазе пут ка спасењу.

Руска православна традиција у иностранству живи у специфичном културном контексту. Многи млади православци су рођени у Европи и одрасли су овде, али и даље одржавају везу с Црквом. У чему видите улогу Цркве за овај нараштај?

– Православље је увек дубље од националности. Вера постоји међу најразличитијим народима и културама.

Ако је реч о Руској Православној Цркви, њој је историјски увек била својствена отвореност. У руској црквеној традицији нема национализма. Напротив, човеку друге културе и другог порекла се посвећује изузетна пажња ако стекне веру.

Рус у другом уме пре свега да види човека.

Ваша посета Ници је уприличена поводом храмовне славе Никољске цркве. Шта ово место значи вама лично?

– Веома волим овај храм. За мене он представља слику старе Русије коју више никад нећемо видети.

Сећам се речи Ивана Буњина који је говорио: „Наша деца никад неће сазнати колико је Русија била дивна земља.“

И заиста, Русија је некада била врло компактна и врло органска земља. Наравно, у њој је било одређених сложености и тешкоћа, али су уједно постојале посебна култура, племенитост и дубина.

Храм у Ници није само леп храм. Он је део историје руске емиграције, део сећања на руско присуство у иностранству.

Овде сам се први пут обрео 2012. године на прослави стоте годишњице освештања храма. И сваки пут кад човек долази овамо има посебан осећај.

То је простор испуњен сећањима, молитвама и љубављу људи који су изградили овај храм и који су га чували.

Азурна обала и Монако се често асоцирају са успехом, спољашњим благостањем и лепим животом. Међутим, чини ми се да човек на оваквим местима посебно снажно почиње да тражи унутрашњи смисао.

– У то нема сумње. Људи који су постигли спољашњи успех често живот посвећују управо спољашњим достигућима, али је човеку увек потребан дубљи смисао.

На пример, предузетништво такође може представљати известан облик служења – служења људима и друштву. Све зависи од тога како се човек односи према свом послу.

Сећам се приче о једном руском банкару који је у тешко време подигао лична средства у Европи како би исплатио све људе који су му поверили свој новац. Спасио је друге, али је на крају сам умро у сиромаштву.

То је већ право служење и права одговорност.

Недавно сам с колегама разговарала о историјату православног радија који је из Монте Карла емитовао програм за Совјетски Савез. И чини ми се да је данас изузетно важно да поново говоримо о култури, религији и уметности – о ономе што је у стању да спаја људе.

– На памет ми падају речи француског богослова Оливијеа Клемана: „Историју стварају људи који су опијени Богом.“

И ове речи су врло истините.

Како ће се, по вашем мишљењу, мењати улога Цркве у будућем свету?

– Свет постаје све више технолошки, брз и дигитални. Међутим, људска природа се не мења. Човек не може да живи само ради спољашњег благостања. Увек су му потребни љубав, смисао и унутрашњи ослонац.

И зато ће улога Цркве увек бити важна – као простора у којем човек може поново да се сретне са самим собом, с Богом и с другим људима.

Главно је да човек сачува живо срце.

И последње питање: који савет бисте данас могли да дате православној омладини?

– Да се не плаши да чува веру, да чува унутрашњу чистоту и живо срце. И треба да има на уму да човекова снага није само у знањима или у успеху, већ пре свега – у љубави, верности и способности да остане човек.

С корсунским митрополитом Марком (Головковом)
разговарала је Анастасија Луценко, новинар „Мопасоа“

Са руског Марина Тодић

Извор: srpska.pravoslavie.ru