Уморни од онога што носимо у себи...

Уморио си ме, а и ја сам тебе уморио.

Постоји један умор који не долази од онога што нам се догађа, већ од онога што носимо у себи.

Добро то знам.

Од детињства се борим са тескобом, страхом и стрепњом. Прошле су године, терапије, молитве, тренуци снажне вере, али и тренуци дубоког разочарања.

И данас, са 51 годином, има дана када се питам:

„Толики сам пут прешао… а још увек сам овде?“

Човек не успева лако да превазиђе самога себе.

Свој карактер.
Своју нарав.
Старе одбрамбене механизме.
Онај дубоко укорењени начин на који је научио да се плаши живота.

Можда је управо то најтежи крст — свакодневно живети са оним у себи што се не мења онолико колико бисмо желели.

А вера?

Моја, барем, никада није била без пукотина.

Много пута је напукла.

Било је тренутака када је Бог био толико близу да је све било испуњено светлошћу.

А било је и тренутака када је Његово ћутање деловало готово застрашујуће.

Али сам временом схватио нешто важно.

Христос ми није обећао да ће ме ослободити сваке слабости.

Обећао ми је да ме неће оставити самог у њој.

И зато се и даље борим.

И даље се плашим.

И даље се умарам.

Али се и даље надам.

Не зато што сам победио себе.

Већ зато што сам почео да верујем да ме Бог не напушта онда када не успевам да постанем човек какав бих желео да будем.

Можда вера и није у томе да више никада не паднемо.

Можда је вера у томе да, и када паднемо, знамо да нисмо сами.

о. Ливиос

(фејсбук страница)