Украшавање срца

Срца више не куцају, не трепере. Можемо да чујемо звуке биолошког органа, али се куцање љубави више не чује. Све се свело на прорачуне и математичке једначине. Заљубљујемо се, женимо се, стварамо пријатељства, говоримо „Добар дан“ јер увек желимо нешто од другога, а да заузврат не дамо ништа. Желимо само да задовољимо неке своје себичне жеље које вриште да би биле нахрањене. Случајеви у којима сам током живота осуђивао увек ће бити бројнији од случајева у којима сам рекао: „Извини!“ и „Волим те!“ Допадају нам се лепе речи, чак и када су лажне. Али до светости стижемо онда када можемо да лепе речи претворимо у дело и живот и када се подвизавамо да из себе избацимо токсичност коју евентуално носимо у себи и којом трујемо другога.

Увек је други крив што мени није добро. Никада не видимо право стање ствари, јер је потребна храброст да видим своје ране. Потребна је духовна храброст да видим колико сам људи разапео, али и зашто сам убио дете које носим у себи. Можемо да дишемо, али, нажалост, не живимо. Показујемо војничку послушност у свему што нам свет каже. Чинимо ствари само да би биле учињене и не улажемо своје срце у њих; затворили смо срце у тамницу и говоримо му да ћути, јер „не ваља, не сме се, не треба“.

Са рањеним, уморним и љубави лишеним срцима не можемо да направимо ни корак напред. Све пролази кроз „свету инквизицију“. Шта може, шта не може, шта је исправно за свет. Срце остаје на крају. Нико му не придаје значај и, ако покуша да проговори, затварамо му уста. У духовном животу слобода се не затвара, не заробљава, већ се увек васпитава уз поштовање личности човека. После неколико година биће чудо да се људи уопште заљубљују једни у друге. Да се сретну два погледа и да један са другим осети жељу да постану једно тело, један живот, једно јединство, један пут ка Царству Небеском. Да два срца куцају као једно.

Пакао се састоји у томе што су људи престали да се заљубљују једни у друге, да своју везу крштавају у Христу, и што су се заљубили у себе. Заборавили смо да волимо, одбијамо да се заљубимо и то нас наводи да на ствари гледамо површно, јер је за сагледавање суштине ствари потребно љубеће, а не мртво срце. Живо је срце које се заљубљује у једног човека, у Христа и у целокупну творевину. Живо је срце које, чак и када пада, зато што је било рањено, поново устаје. Срце које лажно куца, живећи у императивима и социолошким прописима, јесте мртво срце. Нека наша молитва постане љубавни вапај ка личности Господа, а наше мисли — освећење нашег бића.

Односи међу људима су повређени — од самих људи... Не криви ђавола, човече! Криви своју руку која му отвара врата, а резултат је да се ране шире.

Телефон звони зато што други нешто жели од тебе, а не да би сазнао шта се дешава у твом животу. Остајемо затворени код куће из љубави према ближњем, али смо годинама затворени у ћелији свог егоизма због зависти или због супарништва са другим. Сада своју љубав показујемо на један чудан начин, али и то је нешто. Једна мала свећа у бескрајној тами...

Загрлити другога чак и својом молитвом, ако твоје руке то не могу, тако да други осети да га „вакцинишеш“ својом љубављу.

Занимају нас наш муж, наша жена, наша деца, наше тело, али где је други? Тражимо од Распетога да нас спасе и помогне нам, али заборављамо да смо дужни да се и сами саразапнемо, како бисмо из Његових уста чули: „Данас ћеш бити са Мном у рају“ (Лк. 23,43).

Пред нама је још пут који треба да пређемо да бисмо разумели да смо „тело Христово, а понаособ удови“ (1 Кор. 12,27).

На крају, није ли покајање можда управо то да не желиш да будеш сам у Рају? Можда...

Многи воде битке за „славу“ — једни за славу Христову, други за славу света. Два пута... Један води у небо, а други се завршава у провалији. Живимо борећи се за то чему ћемо, на крају, предати своју слободу. Каква је то само борба, Боже мој!

Окитите јелке, браћо, али не заборавите и украс свога срца. Са упаљеним лампицама на јелци и угашеним срцем, радост нећемо пронаћи.

о. Спиридон Скутис

извор