Увек гледамо оно што недостаје...

Једну ствар, људи, заиста не могу да поднесем - беду духа...

Ту сталну човекову потребу да пронађе нешто на шта ће се пожалити. Да каже како путовање није било онакво каквим га је замишљао, соба није била довољно добра, време није било онакво какво је очекивао, живот му није донео оно што је желео. Увек, дакле, гледамо оно што недостаје. Оно што је пошло наопако. Оно што није било савршено. Увек неко или нешто мора да буде криво!

А ипак… живот није сиромашан радостима.

Ми често осиромашимо свој поглед.

Ми смо шкрти у души и срцу!

Немојмо бити такви људи…!

Јер постоји и онај други човек.

Човек племенитог срца.

Онај који ће, чак и усред тешкоће, пронаћи разлог да се насмеши. Који ће гледати оно што има, а не само оно што му недостаје. Који ће се обрадовати лепом јутру, доброј речи, трпези са вољеним људима, путовању које можда није било савршено, али је имало тренутке који су били вредни.

Тај човек уме да каже: „Хвала.“

А захвалност је један од најлепших начина да корачаш кроз живот.

Јер беда духа, на крају, није само гунђање. То је начин да заборавиш дарове које већ држиш у својим рукама. А онда, а да тога ниси ни свестан, постајеш незахвалан према животу који ти је, упркос свим својим тешкоћама, подарио толико тога.

Ја се радујем људима који се радују!

Који виде добро.

Који га увећавају.

Који су благодарни.

Који проналазе светлост чак и тамо где други виде само облаке.

Желим ту племенитост душе:

да ти не треба савршен живот да би био срећан;

да имаш срце довољно отворено да препознаш колико је леп живот који већ живиш и да настојиш да га учиниш још лепшим!

Желим… да будем такав човек.

Јер такав човек показује да има Бога у свом животу. Човек који је незадовољан, ма колико био „чист“, не живи у радости Благодати!

Зато - пробуди се и насмеши се!

Не зато што „живиш у свом свету“.

Већ зато што бираш да гледаш свет са добром намером, добрим расположењем, надом, вером и оптимизмом!

архимандрит Павлос Пападопулос

(фејсбук страница)