Страх и кривица. Пасторални и педагошки приступ

Страх и кривица представљају душевна стања која су била узрок писања хиљада теолошких, филозофских и духовних страница. Уједно, они су стална тема исповести, али и небројених психотерапијских сеанси. У сваком случају, водимо се истим закључком: страх и кривица представљају сталне „станаре“ људске душе, са којима је сваки човек позван да управља, да се суочи, али и да их искористи.

Страх и кривица изгледају, на први поглед, као две различите и независне величине. Међутим, у дубини се повезују и међусобно хране. Трагедија је у томе што су и једно и друго прикривени, односно, без видљивог повезивања са свесним животом, постају схватљиви индиректно, прожимајући цео спектар свакодневних активности. Другим речима, чак и под најсавршенијим условима, страх и кривица су увек ту. Чак и уз потпуно испуњење свих обавеза, у нама увек један глас подсећа на нашу недовољност и проглашава нас кривима у поређењу са савршеним и идеалним, док у запећку стално вреба страх од неуспеха и изрицање одговарајуће казне.

За нашу веру, откривање узрока ове две ситуације, као и авантура ка њиховом ефикасном лечењу, почиње причом из Књиге Постања у Старом завету. Одмах након првобитног греха, човек осећа кривицу своје нагости и шије смоквино лишће да би је ублажио (Постање 3:7). Што се тиче страха, он се открива у Адамовом одговору када га Господ позива: „Чух твој глас и уплаших се“ (Постање 3:10).

На први поглед, страх и кривица су последице пада, па чак и казнене. Али постоји нешто много дубље: то је страх од виђења себе голих, слабих, неадекватних, неуспешних и, пре свега, смртних. Дух Отаца наше Цркве, међутим, жели да види, чак и иза врхунских тренутака људског отпадништва, филантропски дух Бога Оца. И страх и кривица чине „мираз“ палог човека, тако да он може да одржи осећај неуспеха, суштински елемент у потрази за поправком. Укратко, страх је лек против неосетљивости, а кривица је лек против бестидности. Без ово двоје, живот пропадања и смрти би пали човек и све генерације које следе једна за другом сматрале нормалним и неизбежним стањем.

Духовне личности наше традиције – на пример, Свети Исак Сирин – описују три фазе у образовању човека, са крајњим циљем његовог повратка у првобитно стање: Страх, Награда и Љубав. Ове три нуде кључ за превазилажење привидне контрадикције између Старог и Новог завета.

Стари завет је, путем страха и кривице, исцртао границе између оног што је угодно и што није угодно Богу, и одредио услове суживота или одступништва од Њега. То је Закон, апсолутан, немилосрдан али праведан, који потиче од подједнако праведног али и немилосрдног Јахвеа. Закон који упозорава и награђује. Закон који не прави разлике. Све описује Закон, па чак и послове који су дозвољени током светог празниковања суботе. Само једно не приказује, барем не са оном жестином са којом га је представио Нови завет: оно о чему висе Закон и Пророци — љубав.

У Новом завету, где нам Христос открива у свој њеној величини жељу Божију да се поново повежемо са Њим, страх и кривица остају. Међутим, они се више не односе на непослушност прописима и заповестима, нити на могућност божанске казне. Они се тичу нечег немерљиво страшнијег: одвајања од Бога пуног љубави, Бога пријатеља, Бога Оца, Бога Брата, Бога Сродника, уточишта, темеља, корена, како га описује свети Јован Златоусти. Бога који је спреман да преузме последице људске грешке и пружи човеку нову шансу. Која већа казна може постојати од отуђења од таквог Бога? Дакле, у Новом завету и страх и кривица се откривају у својим стварним димензијама: Страх да се не изгуби однос са таквим Богом. Кривица због издаје, али где судија није Бог, већ сам човек — издаја поверења Бога који је све дао за нас, а ми нисмо узвратили ни у најмањој мери. Кривицу у Новом завету — и сходно томе, у нашој православној традицији — не ствара праведност, већ филотимо (племенитост/часност); тај благословени дар Божији који, чак и ако све буде помрачено, ако он остане жив, довољан је за наше спасење.

У овом општем опису, свако може да уочи неке основне елементе православног духовног хода, али и хришћанске педагогије. Било пастирски, било педагошки, духовно напредовање по Богу ослања се на лични однос између човека и Бога. Било од духовника, било од васпитача, посебно млад човек очекује и нада се да ће угледати одраз Бога Оца у његовом лику. Одраз који одликује апсолутна равнотежа између усклађености и слободе. Да, постоје правила, да, постоје прописи, да, постоји потреба за послушношћу. Међутим, иза њих се крије дух божанског човекољубља и личне одговорности, који духовник-васпитач треба да открије и ка њему да усмери, као врхунску тачку пастирства и педагогије. Страх и награда остају активни, али као методе припреме. Међутим, они нису коначни циљ. Истински духовни живот — а самим тим и истински традиционално православно пастирство и педагогија — морају стално тежити ка покретању људског филотима (племенитости), као одлучујућег фактора за обнављање односа са Богом, онако како Он то жели, а не онако како га ми замишљамо. Највећи ризик духовног живота је заробљавање у дух Старог завета, дух који се сажето огледа у егзистенцијалном анксиозном стању фарисеја (погледај причу о Царинику и Фарисеју), што представља крајњег непријатеља хришћанског преображења, на шта на сваки начин — укором, позивом, па чак и светим гневом — покушава да укаже дивни свети Павле. Апостол народа је пре свега противник старозаветне кривице која произлази из Закона. Тај помиловани и опроштени прогонитељ, тај захвални проповедник Благодати и љубави, тај који се борио да ослободи човека терета кривице и позвао га у однос посиновљења и сунаследства, посветио је све своје телесне и духовне снаге проповедању новог односа између Бога и човека, и у ствари, новог модела пастирства и педагогије:

„14 Јер који се год Духом Божијим воде, они су синови Божији. 15 Јер не примисте дух ропства опет на страх, него примисте Дух посиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! 16 Овај Дух сведочи духу нашем да смо деца Божија. 17 А ако смо деца, и наследници смо: наследници Божији, а сунаследници Христови; ако с Њим страдамо, да се с Њим и прославимо.“ (Римљ. 8:14–17).

Страх и кривица у свом старозаветном контексту представљају сталну опасност за пастире и стадо. Ипак! Ово двоје представља најуобичајенији начин односа између човека и Бога (избором самог човека) и између духовника и верника, као и између васпитача и васпитаника (избором свих). Зашто, питам се? Зато што је овај оквир згодан за све. Како то?

Духовно несавршен и егзистенцијално лењив човек почива, макар и привремено, у стању послушног роба. Када Бог преузме „судске“ дужности, оквир је јасан, а заповести очигледне. Невини и криви се лако проглашавају. Слушам? Спасавам се. Кршим заповест? Пропадам. Сурово али једноставно, немилосрдно али кратко, тлачитељски али разумљиво. Шта ако тај човек проведе цео свој живот као најамник, као слуга, баш као што блудни син тражи од свог оца? Њему је то довољно. Никада му неће сметати, јер никада неће осетити радост посиновљења, радост слободе, радост личне одговорности.

Међутим, згодно је и за пастира-васпитача. Списак грехова је увек ту. Мерила су објективна. Ризик индивидуалног приступа је сувишан. Истовремено, на другом нивоу, згодни су — нажалост, често и зависнички — искушења власти и задовољство контроле над душом која му је, свесно или несвесно, препустила своју слободу. Управљање страхом и кривицом представља страшну моћ; моћ која води до болних нуспојава, као што су старатељство над туђом савешћу и стварање чврстих и вођених група, не само унутар Цркве, већ и у свим аспектима друштвеног и политичког живота.

Страх и кривица збијају редове. Штавише, у временима релативизма и рушења стабилности попут нашег, збијање редова пружа неко решење, раздвајајући „добре“ од „лоших“. Нажалост, цена је велика: лакоћа проклетства оних … „споља“, пре или касније, преноси се и унутра. Чак и међу „чистима“, убрзо се истичу они … „чистији“, па се тако свако лако претвара у судију свему и свакоме и праведног критичара својих дојучерашњих сапутника.

Насупрот томе, уздизање страха и кривице на ниво обнове односа са Богом на темељу богоугодног филотима (племенитости), суштински смирује душе, јер их испуњава захвалношћу за опроштај који се десио не кроз усклађивање са прописима, већ кроз дар, и то дар крви Бога бескрајног човекољубља. Духовно зрео човек, новозаветни човек, павловски човек, јесте захвалан човек, човек обавезан према Богу, опонашатељ Павла и у суштини, опонашатељ Христа (1. Кор. 11, 1), човек који не осуђује, не оцртава зидове око себе, не одриче се своје одговорности, не губи свој идентитет, не гади се грешника, не обожава свог духовника, не постаје слепо привржен својим васпитачима и, стога, човек који штити себе од наглих разочарења која неминовно прате сваки људски однос. Такав човек разуме, опрашта „себи и другима“, сеје милост по свету, не гади се несавршених и грешника, јер је свестан сопствене несавршености и грешности, која је, међутим, помилована на надреалан, предиван и ван сваке људске правде. Такав човек преузима одговорност за своју несавршеност, за свој грех, али није сломљен, зато и не налази олакшање у слому другог. Такав човек има потребу да подели милост коју је примио, претварајући се у суд Благодати и човекољубља према свету који се уморио од осуђивања и немилосрдног и уништавајућег суђења.

Страх и кривица су мостови који су нам, кроз Христову жртву, дали могућност да се упутимо ка Њему и нашој браћи. Међутим, без свести о Христу и ван павловског духа, они остају мостови, али ка фарисејској летаргији и отврднутости срца. На крају, без Христа, страх и кривица представљају рак душе, и то заразан рак, способан да поквари најплеменитије духовне намере и да отрује чак и најдуховније и традиционалне организације, без обзира на њихове велике православне натписе.

Када бисмо само били стално свесни и саопштавали катихуменима и ученицима веома блиску везу између Благодати и радости, били бисмо у сталном контакту са самом суштином плана Божанског Домостројства и стално бисмо се препуштали милости Онога који зна само да буде милостив и да опрашта. Довољно је да положимо пред Његове ноге наше небројене ране, наше страхове и кривице, пратећи трагове Његовог пута који води у загрљај Бога Оца.

Насиље и бес наше деце нису ништа друго до вапај за изгубљеним загрљајем који нисмо успели да им отворимо, можда зато што га и сами још увек тражимо. Када поново пронађемо трагове ка Његовом загрљају, сигурно је да ћемо видети како нас прате чисте младе душе, жедне љубави, вођства и смисла живота.

Елијас Лиамис, председник Синодалног пододбора за уметничке догађаје и музичке ансамбле Грчке цркве

извор