Скептицизам и стварност чуда

Најважније чудо хришћанства јесте Христово Васкрсење, али ништа мање чудо нису ни Његово Оваплоћење и Његово Искупитељско дело. На тај начин, целокупно хришћанство почива на чудима.

Наравно, не треба сваку необјашњиву појаву одмах сматрати чудом. Уопште узев, тражење или непрестано очекивање чуда може бити веома штетно за веру. Чудо не сме постати само себи циљ. Важно је запамтити да Бог није „мађионичар“, па ако и чини чудо, то чини само са одређеним циљем и у посебним околностима. Највеће чудо већ се догодило, али ипак можемо рећи да је хришћанство религија чуда. Зато савремени скептицизам напада стварност чуда. Овде бисмо желели да кажемо неколико речи о томе колико су чуда могућа са становишта здравог разума.

Скептик или атеиста ће одмах, негодујући, рећи да су здрав разум и вера у чуда неспојиви. Тако је, али само у њиховом прилично уском, материјалистичком и сцијентистичком погледу на свет, у коме има много информација, али мало ширине мишљења. Када се суочи са неком необичном или необјашњивом појавом, човек који верује само у природу сигурно ће помислити да су посматрања непотпуна или нетачна, да ће се појава једног дана научно објаснити или да је реч о статистички мало вероватном догађају. Неки ће се можда насмејати оваквом размишљању, али не бих саветовао да се све унапред исмева и да се одмах понавља позната парола како религија кочи научни напредак зато што би се, наводно, све могло приписати Божјој вољи. То је популарно, али примитивно размишљање које више припада интернет-мемовима него озбиљној расправи. У сваком случају, вреди размислити о томе да, искључујући Бога из разматрања, већ унапред одбацујемо једно могуће објашњење чудесне појаве.

Материјалиста посматра васиону као затворени систем у који ништа споља не може да продре, али при томе заборавља на ограниченост сопствених чула и способности сазнања. За научника и скептика наука постаје самостална вредност, као да постоји независно од људи који су је створили, нека врста „Светог грала“, јединог и независног извора истине. Али како нешто што је производ људског рада може бити извор нечега за самог човека? То би било као када би топлота и светлост које зрачи Сунце постале извор топлоте и светлости за само Сунце.

Не тврдим да наука није објективна, али понављам: као област знања, она је творевина ограниченог људског бића. Они који верују у Бога, или барем говоре о метафизици, који цене хуманистичке науке и не одбацују религијско искуство човечанства као лажно, посматрају васиону као отворен систем. Због тога они допуштају могућност спољашњег деловања на свет, а самим тим и могућност чуда.

Колико год човек био паметан и образован, без обзира на његов поглед на свет, тешко да ће се ико усудити да тврди како је проучио све што постоји и да зато духовни свет сигурно не постоји. Проучавајући природу која нас окружује, ми можемо да посматрамо и искусимо само мали део васионе. Ако тако мало знамо чак и о ономе што можемо да додирнемо или однесемо у лабораторију, како онда, добровољно ограничавајући себе само на физичке способности сазнања, можемо објективно говорити о нематеријалним стварима?

Овде је веома важна и мисао К. С. Луиса. Размислимо о томе да се целокупно научно знање заснива на „старом“ искуству. Поједностављено речено: изводи се експеримент, бележе се резултати и изводе закључци. Ако се резултати понове, онда се могу предвиђати будући догађаји. Али Божје деловање у уобичајеном току закона природе није само ванредан догађај него је увек и нешто „ново“. Зато је наука, са својим методама заснованим на проучавању „старог“, у таквим случајевима немоћна.

Како каже К. С. Луис: „Разлози за веру и неверу увек су исти.“ Зато много зависи од унутрашњег погледа на свет сваког човека. Посматрање природе не може пружити стопроцентан доказ Божјег постојања, али ипак садржи посредне показатеље. Узмимо, на пример, познати аргумент Вилијама Пејлија о часовничару. Ако бисмо вршили различите експерименте над часовником, физички подаци не би нам ништа рекли о мајстору који га је направио. Али ако проширимо своје размишљање, удаљимо се од „сувих“ бројева и формула и посматрамо цео механизам, у коме сваки део зависи од другог и сви заједно служе одређеној сврси, схватићемо да је тај часовник створио разуман часовничар.

Тако је и Бог неспознатљив научним методама, али то не значи да је уопште неспознатљив. Ако постоји Часовничар овога света, зар Он нема право да се умеша у рад свога „часовника“ када за то има важан разлог? За становнике тог „часовника“, навикнуте да живе по одређеним законима, такво деловање изгледало би чудесно. Бог, као Творац закона, није обавезан да им се покорава, нити их нарушава када делује другачије.

Када критикује стварност чуда, шкотски филозоф Дејвид Хјум позива се на једнообразност природе. Он тврди да, ако је чудо редак догађај, а природни закон нешто што се дешава стално, онда су аргументи у корист честог догађаја јачи од аргумената у корист ретког. Али ако прихватимо ту, на први поглед разумну мисао, онда би читава савремена еволуциона теорија и физичка космогонија биле доведене у питање, јер је статистичка вероватноћа настанка васионе, као и самонастанка живота, толико мала да би у лабораторијским условима научници записали десетични број са стотинама нула после зареза. Па ипак, многим научницима је и таква вероватноћа довољна — само ако не морају да прихвате постојање Бога.

Такође је важно рећи да Хјум поистовећује вероватноћу и истинитост. Ако је Христово Васкрсење мало вероватан догађај, али постоји мноштво сведока који су о њему сведочили, то не значи да је оно неистинито. Уосталом, готово целокупно наше знање почива на поверењу. Ја, на пример, никада нисам био на Антарктику, али знам да он постоји, јер верујем сведочанствима људи који су тамо били. Исто тако, нико од нас није лично упознао Александра Великог, али прихватамо историјске изворе који говоре о његовом животу. Када бисмо према свим областима знања били подједнако неповерљиви као што смо често према религији, наука не би ни постојала.

Скептици непрестано понављају да треба веровати само чињеницама, али када је реч о чудима, одмах се позивају на статистику, тврдећи да, ако данас људи не васкрсавају из мртвих, онда ни Христос није васкрсао.

Стварност чуда, као и стварност Бога, није толико очигледна као закон гравитације, али је велика грешка изједначавати те две ствари. Све зависи од човековог погледа на свет. Ипак, ако дубље размислимо, вера у Творца васионе, који може да се умеша у уобичајени ток живота, разумнија је од вере у „свемоћ“ науке и неограничене способности људског ума.

Протојереј Владимир Долгих

извор