Света старица Галактија Критска

           У спомен на старицу Галактију Критску, поводом стогодишњице њеног рођења, Антоније Недељковић је приредио књигу у којој се налазе одломци из дневника ове свете жене, делови писама упућених црквеним лицима, као и сећања на њу њених дугогодишњих пријатеља. Захваљујући труду нашег духовног прегаоца, који је пробрао и превео ове текстове, српски читаоци се могу упознати са изузетно значајном особом, чији ће углед међу православнима, бар тако очекујемо, временом све више расти. Грчка, која никада није оскудевала у светитељима, подарила је православном свету необичну старицу, која се тек са деведесет година замонашила, иако је заправо током читавог свог живота живела ревносније од већине монахиња. Осврт на њу и њене духовне увиде може бити од велике помоћи свима нама, поготово мирјанима, како бисмо се правилно оријентисали и били у стању да у ова смутна времена живимо онако како доликује хришћанима.

           Приказујући њено становиште потрудићемо се да покажемо да се оно уобличало захваљујући личном искуству, као и да је оно, захваљујући томе што потиче од Духа Светог, у складу са светоотачким учењем, да су њене поуке сличне онима великих грчких духовника као што су Св. Порфирије Кавсокаливита, Св. Пајсије Светогорац, Св. Јосиф Исихаста и старац Јефрем Аризонски, са чијим делом су, иначе, упознати наши читаоци.

           Будући да је свако од нас под духовним утицајем не само својих предака него и средине у којој живи, особа са којима се среће, није наодмет поменути да се Галатија Канакакис родила на острву Криту, у подножју Свете Клисуре, подручја које је вековима било настањено монасима исихастима. Њен деда по мајци Никола, најпре учитељ, а потом свештеник, водио је узоран живот па су га његови парохијани упамтили по добру. У браку је провео само две године, а након што му се супруга упокојила шездесетшест година живео је попут монаха. Захваљујући духовном старању Св. Партенија и Св. Евменија, преподобних отаца из манастира Кудума, он је израстао у значајну црквену личност.¹ Иако је старицу Галактију красило велико смирење, па не само што је водила рачуна о томе да ништа не изусти о својим врлинама него се љутила када би је неко хвалио, она нам ипак открива врлине свог деде, са којим ће остати у духовној вези и након његовог упокојења.²

           Галатија се родила 5. марта 1926. године у селу Памбија, у области Ираклион, као трећа од четири кћери. Њен отац Михаил, по занимању лекар, подсећао је на древне бесребренике. Иако је имао кћери које је требало извести на пут, водио је рачуна о својим сиромашним мештанима те се старао да свакоме изађе у сусрет, без обзира на то да ли је неко био у стању да плати његове медицинске услуге. Својом милосрдношћу и пожртвованошћу понудио је Галатији узоран образац хришћанског понашања. Пре него што би се запутио да неком тежем болеснику помогне, извесно време провео би у молитви, како би се његова интервенција успешно завршила. На самрти је спалио свеску са подацима о дуговањима својих сељана, да његови ближњи евентуално не би дошли у искушење да наплате та дуговања.³ Иако је старица Галактија била веома шкрта на речима када би у ретким приликама говорила о свом детињству, с поносом би говорили о свом деди и оцу.⁴ Нема сумње да је она била највољенија од свих кћери због свог благог карактера и пожртвованог духа. Њен отац је био принуђен повремено да је опомиње да има права да штити себе од туђих саможивих захтева.⁵ За разлику од познатих духовних светила као што су старци Јосиф, Пајсије и Порфирије, Галатија је, као кћи лекара, била у прилици да се школује, те је с одличним успехом завршила шестогодишњу гимназију, али никада није придавала неки већи значај световном образовању.⁶ Упркос свом духовном призиву, поштујући жељу свог оца, коме је било тешко да се одвоји од вољене кћери, а и да би могла да се стара о својој сестричини Антонули, која је боловала од Дауновог синдрома, није отишла у манастир, али јој то није сметало да се током читавог свог живота понаша попут најревноснијих монахиња.⁷ Редовни одласци на богослужења, дуги боравци у цркви, молитве, бдења, метаније, старање о Антонули, брига о сиромашним сељанима, испуњавали су годинама њен живот.

           Током немачке окупације острва њен отац је заједно са угледним житељима места био немачки талац. Не само што се она усрдно молила за оца и житеље острва, него је имала виђења светитеља и небеских сила. Изградила је посебну везу са Св. архангелом Михаилом, која ће трајати читавог њеног живота. Када се пред црквом Св. Ђорђа, клечећи, са сузама у очима, усрдно молила за оца и мештане, имала је виђење овог светитеља, који ће је утешити рекавши јој да нема разлог да се брине јер су они под његовом заштитом. Тек у старости она ће споменути тај догађај: „Једном ме је тргао благ додир по глави. Подигла сам очи и зачуђено угледала младог војника у древној одори. Насмешио ми се и рекао: ’Не бој се! Помбија и твој отац су у мојим рукама!’ Затим је нестао“ (СГ 294). Једном приликом, док је оцу помагала приликом чишћења загнојених рана неког пацијента, осетила је гађење, мада није ништа рекла. Њен отац је по изразу њеног лица осетио како се осећа па јој је, иако пун љубави, замерио, подсетивши је на Христове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). Сећајући се тог  благог прекора, она пише: „Одмах сам изашла напоље и поступила као Петар који се одрекао Христа! Горко сам плакала јер сам ражалостила свог Господа!“ (СГ 293).

           У свом дневнику она описује догађај који се одиграо када је имала осамнаест година, а који је њу изузетно потресао. Нешто неумесно рекла је свом оцу. Он ништа није одговорио, али суза му је канула, што је изузетно тешко пало његовој вољеној кћери. „Та његова суза је обележила мој живот“, забележила је Галатија. Схвативши да је погрешила, одмах се покајала и исповедила своју погрешку свом деди, оцу Николи. „Он ме је изгрдио. Али разрешна молитва ми није била довољна. Очева суза ме је пекла.“ Покајничко стање трајало је данима. „Читаве ноћи сам проводила лежећи лицем надоле на патосу и молећи Духа Светог да ми опрости. И да то осетим у свом срцу“ (СГ 60). Пре него што је осетила да јој је у потпуности опроштено, Галатија је натопила „даске патоса својим сузама“.

           Захваљујући таквом интензивном кајању, она се удостојила Божије посете, коју бисмо могли упоредити са доживљајем Св. Порфирија, мада је његово искуство било у знаку интензивне радости.⁸ Галатија описује упечатљиво искуство неочекиване обузетости благодаћу Светог Духа: „Пламен се спустио са Неба. Стао ми је на главу, нежно је пробио и досегао до мог срца. Моји греси су нестали у тренутку, попут коре и старих грана које отпадају са дебла старих стабала и сувог лишћа када дува јак ветар! Осећала сам да ми је опроштено“. И не само што је због тога доживела велико олакшање него је осетила Христа у свом срцу. Она бележи: „Христос је сада био велика љубав мог живота. Једина љубав“ (СГ 60). Иако су родитељи желели да је удају, она, ма колико била послушна, напросто више, и да је хтела, није била у стању да испуни њихову жељу те ће они убрзо одустати од те намере.⁹ Након раније поменутог упечатљивог духовног искуства и успостављене љубавне везе са небеским жеником, све светско постало јој је страно. „Мрзела сам све телесно. Било ми је немогуће, одвратно да живим у браку са мушкарцем.“ Упркос томе што је била свесна да је Бог благословио брак, упркос томе што је и сама била благонаклона према онима који живе у часном хришћанском браку, себе није видела у брачној вези зато што је била верна свом небеском женику. Следећи запис није израз некаквог психолошког поремећаја, већ наглашено духовног стања особе која осећа палост људске природе, која би да се избави из заробљености у коју смо запали пребивањем у грубом физичком телу, у кожним хаљинама (1. Мојс. 3, 21) које су нам запале у део након првородног греха: „Али стално осећам као да сву прљавштину носим на својој кожи, у себи. Волим да себе називам блудницом и разбојницом, јер је то једино што ми одговара. Када се молим, ударам се у лице. О, када бих само могла да скинем ову кожу са себе и обучем нову, да спалим  старо тело. Ја сам најгора на свету. Видим то, осећам то“ (СГ 60).¹⁰

           Захваљујући како одрицању од саме себе, у неговању саможртвеног односа према ближњима, тако и кротком трпљењу различитих искушења, Галатија ће се временом удостојавити све већих и већих благодатних дарова.¹¹ Она их је додуше углавном крила, не желећи да издваја из околине, да је сматрају нечим посебним.¹² Али као што се не може сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5,14), упркос томе што је већину живота провела у анонимности, старица Галактија ће у својој старости, када више није било могућности да јој похвале науде, доживети да се о њој говори не само као о веома узнапредовалој духовној особи него и као савременом духовном светилу.

           Старицу Галактију обилазили су не само они који су имали неку муку, у нади да ће од ње добити било исцељење било духовни савет, него и познати духовници. Сви они су били задивљени њеном личношћу. После сусрета са њом светогорски старац Лука Филотејски је рекао: „Она је на тако неприступачним висинама какве сам код мало људи срео у свом животу“ (СГ 248), а старац Анастасије: „Видео сам њену молитву и престрашио се“ (СГ 44). Један светогорски духовник, потресен сусретом са њом, поготово што је она током разговора с њим „јако мироточила“, рекао је: „Она је у мери  Светог Порфирија и Светог Пајсија“ (СГ 249), а руски пустињак, задивљен њеном личношћу, прокоментарисао: „Велика светитељка! Пуна Светог Духа! Она већ сада живи у Рају“ (СГ 131). За старицу Галактију, угледни теолог, митрополит Јеротеј Влахос, коме је она слала писма пуна дубоке теолошке садржине, каже да је била „жива филокалијска традиција“, „жива оличена теологија“, „сажетак живог Добротољубља“ (СГ 24).

           Многи посетиоци ће са дивљењем говорити не само о чудесним исцељењима која су се догађала захваљујући њеној молитви него и о миру и радости који су их прожимали када би с њом били у контакту. Иако би код ње долазили оптерећени различитим проблемима, после сусрета са њом чинило им се да су сви проблеми напросто ишчезли сами од себе. Они који су је посећивали осетили би да Старица зрачи христоликом љубављу. Један од њених посетилаца сведочи да би човек долазио „код ње потпуно исцрпљен, а одлазио ’рајски’ – испуњен лепотом и миомирисом њене љубави.“ Дошао „би код ње оптерећен тежином проблема, а одлазио би са олакшањем, оснажен слаткоћом, топлином и мирисом живота који си тамо удисао“ (СГ 279). Они који су били уз њу не само што су искусили колико се брине о сваком од њих, колико зна шта се с њима дешава и онда када су одсутни, него и преобилну љубав којом је Старица зрачила. Знала би да им, растајући се од њих, искрено каже: „Волим вас као да сам вас родила; толико вас волим“ (СГ 189).¹³ Неки су чак уверени да та љубав „није другачијег квалитета од оне љубави којом Господ воли Своје створење, човека“. Једна од њених неговатељица у име многих сведочи: „Боравећи у скромном дому Старице, доживели смо оно што су доживели апостоли приликом Преображења“ (СГ 189). Наиме, и они су се осећали попут Св. апостола Петра који је, обасјан Таворском светлошћу, изустио: „добро нам је овдје бити“ (Лк. 9, 33).

           Лета 2016. године Галатија је осетила да јој се ближи земаљски крај па је пожелела да се опрости са мештанима свог села. Наговештени растанак са омиљеном старицом тешко је падао многима, поготово малој деци. Она су јој се, молећи је, обраћала речима: „Не желимо да одеш. Али чак и ако одеш, не заборави нас“ (СГ 49). По природи скромна, упркос својих молитвених веза са многим светитељима, Галатија их је, у нади да ће се удостојити најмањег места у рају, позивала да се помоле за њу, обећавши им да неће заборавити никога од њих. После августа 2016. умножавају се њена божанска виђења, као и контакти са светитељима, поготово са Светим Мином, Георгијем, Димитријем и Никитом. Упоредо са све израженијом телесном немоћи расла је њена духовна сила. Иако се чинило да ће Галатија, ма колико својом духовношћу надвишавала многе монахе, умрети као мирјанка, то се ипак није догодило. Њен монашки постриг, по благослову митрополита Макарија, обављен је 16. јануара 2017. године. Тада је Галатија добила монашко име Галактија. Занимљиво је да се три дана раније она налазила на самрти. Специјалиста који ју је прегледао дијагностификовао је тешку инфекцију плућа, најавивши да јој остаје највише дан живота. О ономе што се, за присутне крајње неочекивано десило, архимандрит Антоније Фрагакис, који се годинама о њој старао, пише: „Старица је лежала у кревету без свести. С времена на време би се будила и шапатом препричавала нека од својих натприродних искустава. Девет свештеника је одмах извршило тајну Јелеосвећења. У том тренутку, њена соба је била испуњена чудним мирисом.“ Старица ће тада, изненадно, оживети. Испричаће касније да је била удостојена посете Пресвете Богородице, праћене Св. Параскевом. Иако јој се Галатија обратила речима да је спремна за физичку смрт, добиће одговор: „Добила си кратко продужење. Ускоро ћу се побринути за то.“ Занимљиво је да је данима пре тога, када би се повремено будила из коме, Старица говорила о некаквом дару коју ће јој Св. Антоније дати на вечерњу уочи свог празника, штавише позивала је неке да присуствују „величанственом тренутку њеног живота“ када буде „коначно обукла венчаницу и када јој Деспот буде ставио нешто на главу“ (СГ 51). Архимандрит Антоније је „продужење“ дато од Богородице протумачио као одлагање њене смрти на три дана, али испоставило се да ће величанствени догађај бити њен монашки постриг који се одиграо управо на вечерњу уочи празника Св. Антонија (по грегоријанском каледару).

^{Аудио запис молитве свете старице Галактије}

           Последње године проведене у монашкој одежди, упркос све израженијој деменцији и слабљењу слуха, биле су време њеног најинтензивнијег духовног живота. Живећи у међупростору између природне и натприродне сфере, она се узносила до небеских висина, учествујући у небеској литургији. Иако телом све слабија, њена духовна снага бивала је све израженија. Без икакве жеље за истицањем, већ да би била на корист ближњима, упражњавала је своје дарове чудотворења, билокације, прозорљивости, пророковања. Захваљујући бројним узношењима у рајска насеља, старица Галактија спокојно је чекала свој физички крај, говорећи: „Тамо је, дете моје, живот. Овде је све лажно“ (СГ 89). Она ће се мирно упокојити 20. маја 2021. након што се опростила са блиским особама и благословила их. Рекла им је: „Одлазим! Дошао је час!“, а онда их упозорила на будност: „Долазе тешка времена...“ Њене последње речи, два пута поновљене, биле су: „Смрт! Смрт је рођење на Небесима (у вечности)“ (СГ 315). Њена жеља за скромним погребом, без цвећа и присуства много људи, испуњена је. На Галактијиној сахрани, по њеној жељи, надахнуте говоре одржали су митрополит Јеротеј Влахос и архимандрит Антоније Фрагакис.

           На радост оних који су је волели, старица Галактија се и после своје физичке смрти повремено јавља својој духовној деци,¹⁴ а притиче у помоћ и онима који јој се у молитви обраћају.¹⁵ Сада, када јој физичко тело више не смета, када ужива у рајским блаженствима, наставља и даље да исцељује потребите и својим молитвама помаже свима који јој се обраћају.

проф. др Зоран Кинђић за портал "Живот Цркве"