архимандрит Сава (Мажуко)
Једном ће на земљи бити мир

„Једном ћемо се сви ми, усамљени и рањени, сабрати под једном Главом — Христом, и Онај Који је данас још само Младенац, попут зрна скривеног у пећини, израшће у велико дрво наде и отрти сваку сузу са лица своје деце.“

архимандрит Сава (Мажуко) — о радости Рођења Христовог

Јелка по имену Лапа

Пред улазом у нашу цркву стоји јелка по имену Лапа. Толико је висока, витка и разграната да, када идеш у храм, нехотице пожелиш да јој „стиснеш“ пахуљасту десницу. И мада десница има много, свака доброћудно пружа руку за поздрав, после чега човек пожели да се сам смести у те удобне „шапе“ и удахне њихов непоновљиви мирис четинара.

А ја је памтим као малу, танку садницу. Обично бива обрнуто: дрвеће не памти само наше детињство, већ и младост наших бака, а поред наше јелке расте стогодишња липа, старија од Никољске цркве. Али у првим годинама нашег манастира, дечаци-монаси, како су нас тада називале старице, волели су да саде дрвеће, па се и за ово мало дрвце нашао комад земље.

Било их је неколико, јелки-сестрица, али је преживела само Лапа. Уздигла се и расцветала! Управа је негодовала: чему таква грдосија на самом улазу? Захтевали су да је посечемо! Али ми смо одбранили пахуљасту јелку, и ево је сада радује свакога ко иде на молитву, а птице небеске скривају се у њеним гранама.

Ипак, не само птице. Једном, у јутарњем сумраку, поздрављао сам Лапу, кад се из њених плавичастих иглица у мене забоде пар светлих, разбојничких очију: дивљи мачак Мартин направио је у овој вишеспратној јелки своју личну цитаделу и неосвојиву тврђаву из које је изводио дрске излете. Па нека! Да сам мачак, боље уточиште не бих ни тражио!

Од мале јелке до огромног дрвета — чини се да није прошло тако много времена. Јеванђеље говори о горушичином зрну које човек ставља у земљу; то је најмање, најлакше од свих зрна, готово невидљиво семе.

Али пролазе године — тешка, лепљива времена, као да кроз сан корачају — и из најситнијег зрна неприметно израста огромно дрво, снажно и мирисно, тако пријатно и живо да пружа топлоту и уточиште птицама небеским, усамљеним путницима, уплашеним и напуштеним животињама.

Када су анђели падали с неба

Живо и стасито дрво, израсло из сићушног зрна — то је слика Царства Небеског, радости и живота који почиње од нечег малог и неприметног — од сусрета, речи, погледа, неприметне сузе у молитви и на исповести.

Царство Небеско је радост коју треба поделити, коју треба разделити. Зато се на дан рођења Спаситеља анђеоске силе радују заједно са људима.

Прочитајте поново прве главе Јеванђеља: на Рођење Христово анђели су падали с неба као зреле јабуке у летњем врту! Божији гласници прелазили су из сна у сан, јављали се у храму, наговарали свештенике, умиривали старце, саветовали пророке и хвалили смиреност Дјеве.

Бестелесни духови нису могли да остану на небу. Толика их је радост испуњавала да им је цело небо било мало да је прими. Зато је, оставивши на тренутак мудраце и пророке, хор бестелесних својим појањем обрадовао преплашене пастире.

И како се ту човек не би уплашио — заједно са гласником појавила се и многобројна небеска војска. Један није био довољан; сваки је желео да принесе свој бесмртни глас, свако је желео да пева од велике радости. Јер анђео је рекао:

— Не бојте се! Ја вам објављујем велику радост, која ће бити свему народу!

А тамо где је било довољно једноставно изговорити речи, сабор ликујућих духова разлегао се у песми:

— Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!

Ово није само химна, већ и пророчанство. Анђели су из вечности певали о ономе што им се открило као стварност великог помирења у Царству Небеском: без обзира на све, не осврћући се на океане туге и суза, на довитљивост зла — и демонског и људског — једном ћемо се сви ми, усамљени и рањени, сабрати под једном Главом — Христом.

И Онај Који је данас још само Младенац, попут зрна скривеног у пећини, израшће у велико дрво наде и отрти сваку сузу са лица своје деце.

Радост рођена из једног зрна

Једном ће на земљи бити мир, јер ће мир завладати међу људима — управо то значи тајанствено „међу људима добра воља“: међу људима ће се открити љубав, доброта и нежност, узајамна наклоност — добра воља.

И то ће бити таква радост да је земља неће моћи задржати у себи — она ће се пробити до неба, а торжество анђеоског света сјединиће се са људским ликовањем.

И сва та велика радост, која до нас допире тек као стидљив и нејасан одјек, родила се из малог зрна радости које је Господ положио у витлејемску пећину.

Дуго већ живимо. Чули смо много лепих речи и били дирнути надахнутим беседама. Дјева Марија је сабирала и чувала у свом срцу сваку честицу откривења о своме Сину као велику радост.

Али онда одједном погледаш у своје срце и не можеш да пронађеш ни трунку радости — само страх и бескрајан умор. Поделити радост? Где је пронаћи? А ако је и пронађеш — она је тако мала, сићушна, као угашени жар или промрзло дрвце.

Дуго већ живимо и зато знамо: хладноћа не долази само на земљу; понекад се и душа смрзава, и срце се хлади.

Смрзне се, али се и отопи. Ако је радост временом постала сасвим мала, толико мала да је одмах и не можеш видети, онда треба да се саберемо, треба да поделимо и оно последње што имамо, да се не бисмо једни без других охладили.

Зато хришћани не могу да остану код куће у дане празника. Зато је Литургија празник подељене радости.

И гле — тамо где су биле две мршаве рибе и корица осушеног хлеба, одједном израста чудесна гозба, незаустављиво весеље, у којем има довољно места и радости за све.

У пасхалној ноћи чита се Златоустова беседа „Ако је ко побожан…“: дођите на моју гозбу, и ви који сте постили и ви који нисте постили; ви који сте поднели духовни подвиг и ви који за то уопште нисте имали снаге; и праведници и грешници; и духовни атлете и немоћни путници, животом осакаћени — Господ све прима у своју радост, и свако ће се склонити под удобне гране великог дрвета живота.

Ако је радости остало сасвим мало, сетите се Златоустових речи и храбро пођите на гозбу у част рођења Сина Божијег.

Узмите и последње зрнце своје радости и поделите га са пријатељем.

Не примају се сва наша зрнца, не преживе сва дрвета, али ако макар једно проклија — вредело је!

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор